Анали Правног факултета у Београду

320

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

2. У даљем разматрању овог питања полазећи од појединих врста службености, може се одмах уочити да општа угютреба не претпоставља никакав повласно-послужни однос добара. Учешће у општој употреби није ни у ком облику везано уопште за било каква права на земљишту и некретнинама. Општа угютреба вода би могла бити третирана као стварна службеност само у том случају кад би била искључиво ограничена на суседска коришћења, што не стоји: она припада свима. Но не може се порицати да општа употреба вода има несумњивих сличности са личном службеношћу употребе usus. Ова je сличност ипак само делимична. Разликују се они, пре свега, по субјектима. Usus je сасвим индивидуално одређено стварно право. Она je везана за индивидуално одређеног титулара, најшире за индивидуално дефинисани круг корисника (породица, село итд.). Usum publicum je за разлику од тога буквално безлично овлашћене, које се индивидуализира тек моментом и фактом вршења. 3. Ништа друкчије ствар не стоји ни у погледу објеката. иојекти опште употребе нису in species већ in genere одређени. Што je најважније, општа употреба овлашћења на неповратно трошене воде, која би иначе могла бити.узета и као потрошна ствар. Обратно томе будући су службености ius alienis rebus utendi salua rerum substantia, није уопште спорно да предмет usus-a може бити само непотрошна ствар (39). Није без.значаја ни разлика која се односи на мере употребе. Мера личних и домаћих потреба се код узуса и објективно и субјективно утврђује у време када се право заснива (40). Доцније промене немају неког битног утицаја на обим права. Употреба je у том смислу у неку руку „статично“ право. Објективне границе опше употребе вода су пак дате једном апстрактном нормой (правац и обим користи), док je субъективна мера употребе сасвим индивидуална. Овлашћења које она у том погледу даје нису фиксирано везана за било ко je време. Она овлашћује на свакодобне потребе у води ценено у време када се врши. У оквиру напред објапгњених граница, она овлашћује управо на ону меру која je у датом моменту потребна. Увек се сваким вршењем учестано изнова субјективно заснива и одређује па je и у том погледу разлика сасвим битна (41). V. 1. Не прихватајући основаност третирања опште употребе вода као права службености, треба исто рећи и за схватања која je у једном ширем смислу уопште доводе у везу са правом својине. Мисли се на доста прихваћено гледиште да je општа употреба вода нека врста sui generis легалног ограничена права својине и то у релацијама грађанског права (42). Разумљиво, такво схватане (као и претходно) претпоставља на водотоцима и водним реципијентима нечију својину, а то je управо једно од најспорнијих питана водног права.

(39) Др. М. Вуковић: Правила грађанских законика, Загреб, 1961, е. 4SI; Др. А. Гамс; н. д., с. 13.

(40) Изричито нпр. у члану 506 Аустрирског грађанског законика.

(41) Идући тако редом могу се између њих уочити и друге, магье битне али ипак осетне разлике. (42) А. Randa: Das österreichisches Wasserrecht, Prag, 1891, c. 12: Г. К. Гинс: on. цит., с. 32. Под ограничењима у релацијама грађанског права подразумевају се овде и тзв. редовна јавноправна ограниченна, која су због ове редовности у извесном смислу конексни одговарајућим правима.