Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА. ВОДА

321

Иако се не може у овим оквирима улазити у потпуно разматрање целог овог питања, раширености овог схватања ипак обавезује на релативно ширу, макар и сасвим сумарну дискусију о праву својине.на водама о којима je реч. На први поглед може изгледати да за наше право таква анализа има само историјско теоријску вредност. Но она je без сумвье од актуелног интереса с обзиром да се питање како he се видети више мање на исти начин поставља у односу на право коришћења. 2. Проблем права својине на водотоцима, као и на водама уошпте пи je ни једноставан, ни јединствен. Посебно га компликује .специфичност предмета и различитост његових појавних облика, будући како je примећено „воде од малих количина које се скупљају на неком земљишту па до мора, мењају и развијају своју правку природу, почињујући са потпуном својином да би завршиле њеном тоталном негацијом“ (43). Са гледишта својине, различите доктрине водног права крећу се у осыовним идејама: од посматрања воде као саставног дела односно прираштаја земљишта или права на воду као једног овлашћења земљишне својине (цивилистичка доктрина), па преко схватања да водотоци припадају индивидуално отвореној заједници (condominium sociale), до порицања могућности решавања овог питања на грађанскоправној основи уопште и подвођења водног права у свим аспектима искључиво јавног права (44), што • раз>мљиво у овим најширим размерама остаје изван ових разматрања. 3. Враћајући се на овде поставл>ени, ужи еспект изнетог питања, истине се да je готово универзално схватање да су природни водотоци јавна добра. Али je верма спорно питање утицаја такве правне квалификације са гледишта права својине. Питање je у томе: да ли водотоци као јавна водна добра могу истовремено бити и објекти права својине или што je исто да ли општа употреба као битна и опредељујућа карактеристика јавних добара искључује или подразумева право својине, Ако искључује, онда je изван сумње да се не би могла објаснити као ограничеше права својине, док би у другом случају то само по себи било јасно. - У теорији су .се о томе искристалисала углавном два супротна становишта (45). Једно „антивласничко“ по коме јавна добра нити припадају некоме у својину, нити могу бити објект права својине уопште. Држава као најопштији правки организам има у односу на ньих само обавезу наменског одржавања и право надзора њиховог искоришћавања. И друго: ко je у принципу признаје право својине на јавним добрима, али га најчешће посебно одређује односно квалификује као јавну или административну својину територијалних јавних колективитета. Ценећи изложена схватања чини се да je прво гледиште основаније и да се даде успешније бранити. 4. Ако je искључивост битно обежје права својине, његова диферениирајућа и опредељујућа квалификација као субјективног стварног права (46), односно ако je право својине друштвени однос који садржи једну суму

(43) eaux Gleseke: Sosialbindungen Des Eigentums im Waslerrecht, збирка Das Deutsche Privatrescht in der Mitte des 20 Jahrhunderts, Berlin, 1956, с. 314. (44) Шири преглед ових доктрина; Г. К. Гинс: оп. цит., с. 107. (45) Блики преглед ових становишта; Др. И. Крбек: н. д., с. 15, 16; Др. Сл, Половик: н. д., с. 539. (46) Др. Стеван Живадиновић: н. д., с. 61.