Анали Правног факултета у Београду

322

АНАЛИ IГРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

или тоталитет овлашћеша над предметом, чија je корактеристика истовремено искључење или лишење других субјеката односних овлашћења (популарније речено: монопол над предметом) (47), онда изгледа логично зашьучити да о праву својине на јавним водним добрима не може уопште бити речи. Ошпта употреба je тада у идеји противна праву својине (иако je и она у извесном смислу искључива, али техничном не и правном) па се конкретно не би обе могле стећи на истом објекту. Тешко.би се найме дало говорити о праву својине тамо где je употреба ствари, по самом закону, општа и припада свима у једнакој мери. Исюьучивост и општост су супротности које се не дају свести на исти заједнички именитељ. Фигуративно je али сасвим тачно формулисано законско правило да су „ствари које сви употребили могу, и нико никога искључити од иьих не може, свачије“ (48), што значи конкретно и практично ничије. Нико у односу на њих нема овлашћење на искључивост атрибуције које право својине подразумева. Друго je питање факат њиховог присвајања у потрошњи и употребном смислу. У питању су различите врсте и обими употребе ових добара, али од којих ни једна нема основ у праву својине или се из њега изводи. Чињеница присвајања односно техничка реализација употребив вредности једног добра иначе није сама за себе довољан доказ о праву својине онога ко то присвајање врши; још мање у корист онога ко то присвајање регулише. 5. Ништа друкчије не стоји ствар ни са гледишта позитивне опредељености права својине: овлашћењима употребе односно искоришћавања и располагања. Тежиште искоришћавања јавних добара (49) уопште, je на наменској употреби свију и то у битним употребним особинама ових ствари. Не би могло да буде спорно, да таква опредељеност употребе једне ствари у свом битном садржају (у корист лица различитих од сопственика и то по оригиналном основу), не може бити схваћена као ограничение или терет права својине (50). Како je већ напред речено, општа употреба je доња граница права на водама и има централни положа) у скали водних права. Она као таква има самосталну егзистенцију и поставља се у ствари према праву својине принципијелно у односу конкуренције. Сасвим супротно томе се терети начелно и појмовно изводе из права својине и за њега везују. Они увек значе или обавезу сопственика на трпљење (службеност нпр.) или на давање (реални терети нпр.)-; али увек у корист одређеног титулара или одређене скупине (село нпр.). Но никада не у корист апсолутно неодређеног и неограниченог

(47) Др. Рад. Лукић: Друштвена својина и самоуправљање, Београд, 1964, с. 9, 11. (48) Како je изричито речено у члану 195 Српског грађанског законика.

(49) Појам јавног добра je доста споран. Неспорно je да јавна добра чине ствари у општој употреби, али je спорно да ли га чине и ствари које су одређене за јавне службе (како узима нпр. члан 969 АИЗ). Не улазећи овде у ову дискусију, попгто су пловни водотоци неспорно свуда као ствари у општој употреби јавна добра, истичемо основанијим гледЈлпта (Др. А. Финжгар: Јавно добро, државна и друштвена имовина, Архив за правке и друштвене науке, 1958, бр. 1, с. 117, 113) да су јавна добра само ствари у општој употреби. И позитивно право (нпр. чл. 2 Закона о промету земљишта и зграда,) двоји ствари у ошптој и ствари у јавној употреби. (50) Како сматра нпр. и М. Haurlou: Précis de droit admlnlsratlv, 10 éd., Paris 1921. p. 504, 505 по коме je такође општа употреба терет који не искључује право својине.