Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА ВОДА

323

или потпуно анонимног круга дестинатера, поготову кад je реч о битним употребним особинама ствари. То не оповргава ни начелна могућност тоталног оптерећења права својине. Чиста nuda proprietas je найме и пре свега изузетак, док je ошпта употреба управо правило кад je реч о јавним водним добрима. Затим: и nuda proprietas je ипак проприетас. И тотални терети су само ограниченьа фактичког располагања, али не дирају у битне аспекте својине као права. Могуће je да сопственику ствари остане само nuda proprietas, али то не утиче на ньегово право да са ствари располаже, што у односу на јавна водна добра не долази уопште у обзир. Она су принципијелно изван правног промета. 6. Тврди се да ово у односу на јавна добра има само релативну вредност (51). Другим речима, узима се да je реч о забрани и да ова забрана отуђења траје до престанка својства јавног добра. Из тога би излазило да je и у погледу јавних водних добара ипак могуће говорити о праву својине, али притајеном док траје својство јавног добра. Дубље размотрено међутим, видљиво je да су овде у питању две одвојене и различите операције. Престанак својства јавног добра найме не повлачи ефектуирање евентуално већ постојећег али притајеног права својине ipso facto. Реч je увек о два акта: један противан акту дестинације и један којим се решава даља правна судбина добра у питању (предаја на обично управљање или продаја и сл.) (52). Исто вреди и за проглашење ствари за јавно добро. Имање које ce жели прогласити јавним добром ако није реч о тзв. природним јавним добрима се мора претходно прибавити куповином, преузимањем (ако je поклон и пренос) или експропријацијом (53). Тиме престаје раније право својине, али се истовремено што треба нарочито нагласити тако пренето или стечено право негира једним сувереним актом: проглашењем добра за јавно добро. На тај начин односно добро излази из грађанскоправног режима, остајући само објекат државне територије. Битно je за ово разматрагье поставка да се проглашење једног добра јавним оснива на суверенитету (54), а не праву својине, што вреди и за акте располагања овим добрима. Изгледа довољно разумљивим да се онда теза о притајеном праву својине јавних водних добара не може основано одржати. 7. Остављајући због ограничености простора по страни друге моменте и аргументе у овом реду идеја, истине се посебно да овде брањеном становништу ниуколико не противречи изричита поставка неких законодавстава о томе да су и тзв. приватне воде (речице, потоци) објекти права опште употребе вода (55). У суштини гледано и ту није уопште реч о праву својине, већ се ради о једној историјски условљеној техници изражавања. То ce најбоље види из чињенице да се за случај регулације или вештачког скретања вода таквих водотока не дугује адјацентима, иако наводним соп-

(51) Др. Сл. Поповић: н. д., с. 543. (52) Бите у односу на водотоке наш рад; Alveus derlictus, Правки живот, 1961, бр. 2.

(53) Др. Л. Костић: н. д., с. 338. (54) Colin Capitan: Cours élémentaire de droit civil français, Paris, 1923, p. 706. (55) Бив. хрватско и српско законодавство о водама, као и нека немачка покрајинска права.