Анали Правног факултета у Београду

324

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ственицима таквих вода не даје никаква накнада, нити се спроводи поступак експропријације. Одатле je јасно да разграничена на тзв. јавне и приватне воде има и у законодавствима која га усвајају уствари само знача] једне класификационе норме. Њоме се само утврђује круг субјеката, обим и сврха употребе за које није потребна претходна дозвола. Другим речима, она je само основ употребе вода за одређенк круг субјеката и одређене намене, али не и других атрибуција које право својине подразумева. Речевом треба додати и то да објекти права својине могу бити само ствари у правнотехничком смислу. Природни водотоци то очевидно нису. Говорећи сасвим укратко, они пре свега нису на данашњем стушьу техничке културе и достигнућа подобии овладавању, бар не на један дефинитиван начин. Осим тога, имају само природну употребну вредност, но не и вредност и цену како интегрално узето, тако и са гледишта саставних дедова (корито и вода) који их чине. 8. И поред ограниченна, треба ипак размотрити ствар са још једног становишта. Напуштањем разликовања двојности државне личности (фиск и империјум) јавила ce, као последица општег потискивања грађанског права посебно конструкција јавне, као административне својине (56). Сматрало се да одређене категорије ствари јавна добра (у која се претежно убрајају и воде) измичу утицају грађанског права и постају објекти једног новог јавноправног односа, новог типа својине јавне својине. Као dijjerentia specifica ове својине се углавном истине да су њени објекти намењени једном јавном циљу. То сматра ce овде ео ipso положај субјеката ове својине (држава и јавноправне корпорације) двоструко ограничава. С једне стране им позитивно намеће обавезу на такво одржавање објеката које обезбеђује остварење везаних јавних циљева. С друге негативне, искључује промет таквих ствари и то зато што трећи не могу заменити државу или јавноправне корпорације. Ова теорија није издржала верификацију времена; њен интерес je остао чисто догматичан (57). 9. Тако: чињеница (ко ja тзв. јавних ствари може бити само држава, одражава само механичко померање субјеката. Могуће je чак замислити државу као јединог сопственика свих ствари па да то не значи самим тим и нови тип својине. О овоме би се могло говорити само уз истовремену органску трансформацију, коју теорија јавне својине не доказује. Што се посебно тиче вода, материјална подлога померања идеја у корист јавне, тачније речено укупне својине капиталистичког друштва (где се ова идеја и родила) je уствари супротност између капитала и земљишне својине. Она произилази из тога што земљишна својина може искључити инвестиције капитала односно довести га у положај поделе екстра профита кроз земљишну ренту (58), а не разлози на којима протагониста јавне својине инсистирају. Инсистирање на намени ствари није такође довољан аргумент у прилог теорије о јавној својини.

(56) Г. К. Гинс: оп. цит., с. 20 књ. 11. Мисли се овде на јавну као административну својину, а не на западноноевропски појам Јавне својине за национализовану кмовину и јавна предузећа.

(57) P. Gieseke: op. clt., с. 314. (58) К. Маркс: Капитал, кљ. 111, Београд, 1948, с. 562.