Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА ВОДА

325

Намену ствари за посебне циљеве, као и за посебан круг корисника може утврдити сваки сопственик (задужбина нпр.), па овај или онај квалитет намене и Каменске везаности не даје сам по себи принципијелно друкчији или особени тип својине. Истина je да држава може намену ствари мењати или. укидати формално независно од било каквог правног интереса или чак и права трећих. Али, то није последица јавности својине већ суверенитета државе. Из тога пре излази закључак о релативној вредности наменске везаности, но индикадија или доказ битно друкчијег квалитета права. 10. Ограничења објеката јавне својине са гледишта промета не прокзилазе затим, из тога пхто државу не може заменити трећи. Оно није последица субјективних својстава државе као титулара права својине, већ принудности закона. И приватна својина у јавној употреби je на исти начин ограничена (59). Разлика je само у томе, што држава може истим квалитетом воље којим установљава јавну намену (зашта теорија јавне својине везује ово ограничење), ову и укинути. То, другим речима, не значи ништа друго до својом вољом себе ослободити ограничења, na je за дискусију питање да ли je то уопште правно ограничена. Ако се томе додају два несумњива факта: да се и тзв. јавна својина штити редовним средствима парничког поступка и да je и она подложна типичним ограничењима грађанског права (нпр. суседска права), онда се не види никаква суштинска разлика, већ само евентуални модалитети права својине по грађанском праву (60). Одатле и напред изведени закључци о негацији права својине на јавним водним добрима не долазе у питање ни са овог основа расматрања. Другим речима: јавна водна добра нису објекти ни државне, схваћене као јавне или административно својине односно ни такво њихово поимање нема довольно теоријског оправдања. 11. Принципијелни смисао питања не мења, само по себи, ни поставка неких социјалистичких права о искључивости државне својине целокупног водног фонда. Искључивост располагања државе, макар и у име друштва не значи са чисто правног гледишта никакву квалитативну промену. То додуше не значи и потпуну идентификацију национализоване својине буржоаског права и државне социјалистичке својине, али одржава чињеницу да са методолошког гледишта угао испољавања и решавања истакнутог питања остаје битно исти. Само je друштвена својина историјска и квалитативна негација права својине (61). Но у том аспекту она није субъективно стварно право, већ начелно уошлтавање структуре друштвеног система; принципијелан израз карактера продукционих односа. У том смислу су сви водотоци и водни реципијенти у друштвеној својини, друштвено добро. Али се питање о коме je реч не поставлю у том правду, већ са гледишта шире стварноправне разраде реалних процеса присвајања. 12. Реални економски процеси присвајања друштвених добара врше се увек посредством ужих друштвених трупа (па и појединаца) као посеб-

(59) Види нпр. члак 2 Закона о промету земљишта и зграда, уз коментар Радановић Познић. (60) Hedman: Sachenrecht des bürgerlichen Gestzbusches, 111 Aufl., Berlin, 1960, e. 18. (61) Др. Јован Ђорђевић: Нови уставни систем, Београд, 1964, с. 196 и сл.