Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА ВОДА

327

VI. 1. У литератури је веома распрострањено и мишљење да je општа употреба вода по својој природи једно субъективно јавно право (67). Њене карактеристичне поставке заиста упућују на један управноправни однос (ситуацију) из кога би појединац имао субъективна права. Мисли се нарочито на околност да су организације и органи који управљају (администрирају) јавним водним добрима дужни да их одржавају у стакьу да она одговарају својој намени, или што je исто да обезбеде њено вршење. И затим, на формулацију самих норми које, поред тога што су адресоване појединцима (свима), статирају и одређена правка средства за њену заштиту. Међутим, правка норма даје субъективна јавна права само ако носи принудни карактер (тј. ако je искључена слободна цена) и ако je издата у корист одређеног лица (круга или категорија) тако да адресати могу позивајући се на њу принудити надлежне органе да je извршују у њихову корист (68). Супротно томе, у ситуацији опште употребе стоји, пре света, чшьеница да она није резултат једне норме донете у корист индивидуално сдређеног лица, круга или категорије. Она je сасвим апстрактно адресована свима. По свом циљу и дејству она je (управљено на интересе целине) стипулисана у корист једне неодређене множине појединаца. У том правцу и субјективно цењено она je општа, „припада“ сваком. 2. Даље се, конфронтирано овом гледишту, може истаћи да позиција лојединаца није перфектна у том смислу да би, у корелацији носила санкционисане дужности органа или организације које стварима у општој употреби управљају или je регулишу. На страни појединаца не стоји у односу на њих и право на тужбу, општа употреба није у том правцу изнудљива. Појединац, додуше, има право на правку заштиту за случај неовлашћене и недозвољене повреде његовог учешћа у општој употреби. Али и тада његов захтев (и са формалне и са суштинске стране) има само рекламациони карактер пријаве (69). Појединац са тог основа може само уопште иницирати примену прописа са позиције грађана (заштићујући истина и свој интерес али кроз законитост као главки цизь), али не може надлежне •органе непосредно и suo nomine на то принудити. Дужности које односни органи и организације имају у погледу одржавања, регулисања и обезбеђења опште употребе не произлазе из непосредне обавезе према појединцима као учесницима у њеном вршењу, већ из њихове надлежности (делокруга). Евентуално одазиваше органа на инициативу појединаца нема одатле карактер испуњеша обавеза, већ вршења своје надлежности у задовољењу једног општег (јавног) интереса. Они ће, по правилу, и приступити интервенцији само ако се конкретни захтев појединаца {или множине појединаца) поклапа са општим (јавним) интересима. Инди-

(67) М, Вуковић : О приватноправном режиму на рекама, „Правосуђе“, 1938. н. д., с. 626 (и у објашњењима АГЗ, Загреб 1955, с. 32); Крбек: н. д.. с. 15: Riederer-Sieder : оп. дит., с. 290; Супротно, али без детаљнијег образложења: П. Стайнов; Правки проблеми на водного стопанство в Народна република Влгариа, Софиа, 1957, с, 59, који уопште гледано негира општој употреби карактер субјективног права, како и сами закључујемо. (68) Поближе: Др. Ђ. Тасић: Разлика субјективног .јавиог права и интереса; Архив, 1932, бр. 4. с. 268.

(69) Др. Л. Костић: н. д., с. 281.