Анали Правног факултета у Београду

328

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

видуалан интерес везан за ошпту употребу ма како он тако, са индивидуалист гледишта био оправдан ако није истовремено и непосредно (директно) општи, није довољан да покрене акције и интервенције одговарајућих органа. Не може, према томе, бити сумње да општа употреба вода са изнетих разлога нема битне елементе и карактеристике субјективног јавног права, не помињући одсуство било каквих овлашћења за случај надлежне промене намене ствари или њиховог изузимања из круга јавних водних добара. 3. Што се тине „опште правке слободе“, као уставноправног аспекта истог питаша то се поред њене неодређености тешко може тврдити да je она сама за себе једно несумњиво субјективно право (70). Она je једно најшире правно начело из реда тзв. „основних“ норми, али тако да појединди немају или не стичу само на основу ње никаква субјективна права. Појединци стичу права или одређена овалшћења на темељу објективног права када им je оно непосредни основ како je случај и у ситуацији опште употребе. „Општа правка слобода“ у структури права може за суму оваквих аката ■ — норми бити више родовни појам али се са њима не може изједначити или им се супституисати. С наслоном на то се и општа употреба не може само тиме правно објаснити. То исто се може рећи и за могуће схватање уопште употребе као облика вршења јавних слобода основних на једнакости свих људи. Општа употреба вода je само утолико једно такво опште или уставно право, уколико значи обавезу заједнице на обезбеђење природних услова живота и производив (у крајњој линији животни интегритет људи), иза које стоји друштвена али не и правна одговорност органа у чији делокруг то и такво обезбеђење спада. 4. Сматра се да je нешто ближа у том погледу позната конструкција правног рефлекса тзв. рефлексна права (71). Али и она, прецизније расмотрено не објашњава много. Свака примена објективних прописа у делатности и надлежности државних органа има рефлекс, одражава се на неки начин на одређену правку и фактичку ситуацију појединаца које дотиче. Зато само једна таква општа констатација не 6и била довољна за одређивање уже природе опште употребе вода. Конструкција правног рефлекса или рефлексног права може у једном буквалном смислу евентуално само об ј аснити положа) појединца са гледишта предузимаша регулативних мера (што подразумева и доношење општих аката у регулисавьу поједишгх захтева у оквиру опште употребе или који je се непосредно тичу), али не објашњава правно општу употребу вода у њеним основним импликацијама. Што 1 je најважније, корисници опште употребе вода имају несумњиво овлашћење на учешће у њеном вршењу непосредно на основу закона. У једном су активном односу имајући све предности једне норме објективног права (објективна правна ситуација), дакле не дискреционог управног акта на које се тзв. рефлексна права у принципу наслањају односно везују.

(70) Koje ce иишљење у вези опште употребе истине у нашој правној литератури код Др. Стевана Живадиновића : Право располагања и својина, Београд, 1938, с. 63 или код Др. Л. Костића: Административно право, 11, Београд, 1936, с. 34. (71) Како ошпту употребу вода по наводима Riederer-Siedera, ор. cit., с. 290 схватају немачки писци Fortschof и Huber.