Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА ВОДА

329

VII. 1. Неоспорно je да општа употреба вода не подразумева и овлашћење на прилаз води. Она найме не подразумева и обавезу адјацената на трпљење пролаза корисника- опште употребе вода преко њихових земљишта. Полазећи од те констатације изводи се закључак да општа употреба вода и није никакво право, већ само једна законска могућност (овлашћење). Каже се да je она једно fas, али не и ins (72). Иако je по свим изгледима ова теза најближа ствари, изнета аргументација није за њено образложење довољна. Она само на први поглед изгледа тачна. Заиста je општа употреба вода поставлена тако да се може вршити само на местима где није забранена, при чему трећи нису дужни трпети пролаз преко њихових имања ради прилаза води. Дубле расмотрено међутим,'ово са гледишта опште употребе вода и није толико правно колико фактичко питане. Не може се испустити из вида да се, у свакој ситуацији права разликују две ствари: само право и могућност његовог вршења. Правило je да се (у принципу) права могу имати независно од њиховог вршења. Техничке тешкоће, сметње или неповољности при реализацији једног права никада саме собом не утичу и на његову егзистенцију већ само на могућност његовог вршења, на његову ефикасност, —■ што није исто. Ово тим пре, што су у конкретно) ситуацији ове тешкоће преувеличане и цењене, углавном, само са гледишта опште употребе воде код непловних текућих вода и у конкуренции са суседским коришћењем ових вода. Упркос томе, што се не може изнетим образложенем довољно бранити, ова теза уочавајући да није свако законско овлашћене и субјективно право доводи ову дискусијз* до тежишта питања: да ли je општа употреба вода in ultima linea уопште субјективно право? 2. Иако je већ у досадашњем излагању више мање дат одговор и на то основно питање, оно захтева и нека даља прецизирања. Према раније изнетим основним карактеристикама, није спорно да je општа употреба вода управљена на водна добра, да има своје објекте. Битно je међутим, да ce она притом никада не поставља у односу на једно одређено водно добро, већ на укупност која није прецизно обухватљива. Она није непосредно везана за одређени објекат, иако правно није ништа ако се ови и виртуелно апстрахују. Исти je случај како je изложено и са корисницима. Она je ex lege отворена свима на један апстрактан начин, управо као анонимним појединцима. Свако je потенцијално у законској могућности њеног вршења. Нико за то истовремено нема међутим, и индивидуалну или субјективну квалификацију. Само моментом и фактом вршења се њени објекти уже и непосредно прецизирају, када се и субјективно индивидуализира. У томе времену и факту, када се врши на одређеном водном добру она постаје и дефанзивна, координирано са накнадом штете. Кроз опште правило да свака повреда деликт рађа тражбину на накнаду штете, њено вршење индиректно намеће једну обавезу уздржавања других. Тако се и тада стичу: индивидуално одређени субјект, конкретно одређени објект поводом којих стоји тедна правка веза општа употреба као одређена сума овлашћења, са забраном повреде интереса који њено вршење представља.

(72) Bolue et Lescier: »Code de curs d’eaux non navigables et flotables«, ed. 11, Paris, 1900, p, 3; Planiol-Ripert: Traité pratique de droit civil français, t. 111, Paris,