Анали Правног факултета у Београду

ОПШТА УПОТРЕБА ВОДА

331

али не до мере да би се њима изједначила или помоћу њих објаснила. На крају крајева општа употреба вода се и не може објаснити појмом и техником субјективних права. Она као и свака општа употреба (76) -—• представлю непосредно, директно друштвено присвајање; колективну својину у пуном облику и изразу и у крајњој линији једну граничну облает права. 5. Одричући општој употреби вода характер субјективног права, не би се истовремено могло прихватити мишљење да je она једна проста допуштеност (толеранција) правног поретка (77). Онда би се делатношћу и актима водопривредних органа н>ено вршенье увек могло не само ограничит већ и сасвим искључити на подлози просто изјављене воље. То међутим, није случај. Исто би се могло рећи и за идеју ко ja се понекад истине да би она улазила у сферу слободне окупације. Доволшо je за то истаћи само један разлог. Објекти опште употребе нису res nullius, већ друштвено добро на којима je стицање права окупацијом у принципу исюьучено. VIII. 1. Остаје да се на крају објасни још однос опште употребе према другим видовима искоришћавања вода. Што се тиче градације у самом оквиру опште употребе, она се као питање поставлю само за случај оскудице у води или нарочитих околности. Разумљиво je само по себи да у тим случајевима не могу све користити које она подразумева бити једнаковредне, баш као што за те случајеве и сва друга права на водама трпе рестрикције. Сва она у том случају обратним редом настајања стицања губе ефектуитет, али тако да животно важнија остају старија (78). Аналогија такве градације има оправдања и код опште употребе вода. И ту би требало узети да се животно потребније користи које она подразумева сматрају приоритетнијим у односу на друге. Сложеније je међугим питање њеног односц према другим видовима употребе вода, уобличеним у посебна права. То се питанье поставлю не само за случај оскудице у води, већ и у спучају редовниХ прилика. Не би могло бити спорно да у случају оскудице у води општа употреба последню трпи рестрикције. Она je законско обезбеђење минимума природыих услова живота, па je логично да се она последню ограничава. Шта више, и у оним системима водног права који признају „приватну својину’’ на водама, за случај трајне оскудице у води ограничава се и право својине у корист опште употребе (вода за пиће, појење и домаће еврхе) (79). Тиме би пре ова идеја имала оправданна у конкуренции опште употребе са концесијама или другим облицима права на посебно искоришћавање вода. 2. У редовним приликама и теорија и текстови су идентични у ставу да се општа. употреба може вршити уколико се тиме „не вређа туђе право'’ „нити се ко оштећује“, односно „ако се тиме не онемогућава или не ограни-

(76) Др. А. Финжгар: Основни проблеми друштвене својине, Архив, за правне и друштвене науке, 1960, бр. I—2 с. 21. (77) Wüsthoff: ор. cit., с. 66. Истина je —• како смо и сами нагласили да je општа употреба вода безначајна по свом волумену, али то није довољан основ да се због тога интерпретира као толеранција поретка. Значај правних појава није увек л безусловно везан за гьихов обим или количину, већ друштвени квалитет. (78) Шире наш рад: Приоритета у стицању и вршењу апропријативних водних права, „Нова администрација“, 1963, бр. 5 —6. (79) Нпр. чл. 12 бив. мађарског зак. чл. XXIII из 1835.