Анали Правног факултета у Београду

332

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

чава употреба или искоришћавање воде другим лицима којима je издата водопривредна дозвола”. Иако несумњиво јасан у свом значењу у односу опште употребе и посебних права у појединачном вршењу, овај став се ипак не може схватити тако да би општа употреба у принципу била слабије право са гледишта целине правног система. Посебна права на употребу вода не могу найме бити сума свих права на водама. Оно што заправо захтева објашњење и јесте питање како може један, истина правно заштићени али - ипак интерес бити старији од суме свих права на водама и њихово крајње ограничење. У одговору на то питање, треба поћи од једне несумњиве констатације, указане већ на почетку излагања. Реч je о томе да нема ни једног правног система упоредно и историјски посматрано који не би познавао и признавао општу употребу вода. 3. Чињеница да je општа употреба вода као правка појава општа, независно од историјских кретања или друштвено-економских основа правних система (80), упућује на мисао да се она намеће сваком правном поретку каа природно биолошка претпоставка. Разуме се да се тиме не тврди да њен извор са правног гледишта није нормативан. Тиме се само указује да je основ њеног важења односно оправдања у извесном смислу прејуридичке природе. Она je „природна” или „урођена” у том смислу да се не може ефикасно искльучити, пошто глобално узето вода у обиму опште употребе улази у сферу коју чине крајње границе есенцијалне подлоге човекове природне егзистенције. Она ипак није „природна” или „урођена” у смислу теорије природног права и не припада људима са неког метафизичког основа (81). Само она спада у оне категорије правних појава где се нормативним регулисањеи-ј уствари само утврђују и друштвено најцелисходније регулишу најнепосреднији природни услови живота. Објективна реалност таквих природних услова нарочито видљиво у водном праву намеће се и самом суверенитету као фактичка претпоставка и ограничение у регулисању са њима повезаних друштвених односа. 4. Општа употреба вода je дакле један друштвени и правки феномен кога ниједан правни поредак не може мимоићи. Ефикасно постављање и функционисање правног поретка гледано у целини претпоставља увек једну сразмеру у присвајању природних услова, један минимум општег и директно друштвеног њиховог присвајања. Искључиво и посебно присвајање свих природних услова, као уосталом к свих других добара je у оквиру једног друштвеног и правног поретка немогуће. Тотално атомизирање природних услова у сферу искльучивог присвајања значило би апсолутну немогућност функционисања сваког правног поретка. Иако противречни по тенденцијама оба ова облика присвајања природних услова су комплемен-

(80) Овоме се може ставити приговор да право коинцидира из економске структуре па да само ови односи у крајшој линији јесу и правый односи. То je истина тачно, али само глобално узето. То je тачно само код објашњења порекла права уопште, као објашњење друштвене суштине права као категорије друштвене надградње и свести. Међутим, то се не може на један буквалан начин тако протезати и на сваки појединачни правый феномен, поготову у граничним областима. (81) Како нпр. мисли Riederer-Sieder: ор. cit., с. 288 узимајући општу употребу вода као једно „предзаконско“ право.