Анали Правног факултета у Београду

О PYAAPCKHM ДАЖБИНАМА Y СРБИЈИ Y XV И XVI BEKY

9

Самоуправна дажбине. Поред државних постојале су и месне, самоуправне дажбине. И под турском влашћу рудари у нашим крајевима задржавају самоуправне повласхице. Они имају своје веће „сабор” (наша реч у турском тексту), надлежан да управља рударским тргом и суди извесне рударске спорове ( 25 ). На челу сабора налазио се „кнез" (ова реч преузета je из нашег језика). Кнеза je султан потврђивао својим бератом (указ). Турци по освајању наших крајева усвајају углавном систем самоуправных дажбина које су затекли у нашим рудницима. Ту спада: 1. такса на пресуђене спорове; 2. дажбине у натури од извесних произвола. Те таксе и дажбине ишле су у корист кнеза и других старешина. Тако се кнезу као председнику сабора плаћала такса од 16 акчи за сваки пресуЬени спор ( 20 ). То je била замашна сума, jep се половиком XVI века могла купити овца за 12 акчи. Кнез je од рудара примао и следеће дажбине у натури: 1. дар у руди приликом поделе; 2. од сваког бурета втша које се на тргу продаје кнезу су трговци били дужнн да дају једну пенду, око 2 литра; 3. од сваког говечета које се закоље на тргу месари су били дужни да кнезу дају језик, 4. о Божићу од сваке куће добијао je по кокош и погачу, а о Ускрсу добијао je од насеља једно јагње. То се назнва нашом речи „част” ( 27 ). Сем тога кнезу се признавало право „монопола”, право да у току 15 дана у свакој години искључиво продаје своје вино на рударском тргу. Кнез je примао и један део од глоба које су плаћали рудари. Те се глобе означавају нашим називом „удава” и обрачунавају се у „перперима” као и у српском средњовековном праву (чл. 86—91 Старог саског закона султана Сулејмана). Поред кнеза и његов помоћник „теклич” (наша реч у турском тексту) имао je право на извесне таксе и дажбине у натури. Од пресуђеног спора добијао je 4 акче, приликом поделе добијао je дар у руди, а о Божићу и Ускрсу „част”. Значајно je овом приликом напоменути да турски рударски закони обилују нашим речима. Као пример може послужити последњи члан, члан 133. Старог саског закона султана Сулејмана где су употребљене ове наше речи: „сабор”, „кнез”, „теклич”, „подела”, „Божић”, „Ускрс”, „част”. Из турских законских текстова не види се, међутим, да ли су пургари, већници имали право на какве дажбине, као што je то био случај у српском средњовековном праву. На основу досадашњег излагања може се уочити да су Турци задржали са мањим изменама онај фискални систем који су затекли у рудницима Србије приликом освајања. Аакле, и у фискалиим теретима одржао се известан континуитет, па чак и извесни наши називи за неке дажбине. Шта више, турски законодавац понекад се изрично позива на затечено стање и усваја га. Тако се поступило у Кануну рудника Фојнице

(25) Чл. 84, 93, 118. и 133. Старог саског закона.

(26) Чл. 133. Старог саског закона. Има помена у гурским изворима да je кнез на неким рударским трговима одређивао и цену робе и за ту радњу примао таксу од једне аспре за сваку врсту робе.

(27) N. Beldiceanu, op. dt., 11, 118., R. Anhegger, Beiträge zur Geschichte des Bergbaus, I, 102.