Анали Правног факултета у Београду
ОПОРЕЗИВАЊЕ ИНДИВИДУАЛНИХ ПРОИЗВОБАЧА НА СЕЛУ
15
3 класе у одговарајућој групи класа, па се прерачунавањем долазило до пондерисаног фактора којим je био множен катастарски чисти приход од пре последњег рата и тако je била формирана лествица новог катастарског прихода. Приходи од сточарства били су укључени у катастарски приход на тај начин што су били стављанн упоредо са катастарским приходима од биљне производње, па je тако добијеним процентом био увећан катастарски приход сваке поједине катастарске културе која учествује у нсхрани стоке (осим вртова и винограда). Све ово je имало за последицу да су выше биле оптерећене културе њива и вођњака, од којих je катастарски приход знатно већн од прихода са ливада, пашњака и шума у брдским рејонима у којима je у то време сточарство углавном било више развијено. Поред тога није се доволио водило рачуна о разлнкама у ценама, о близинн тржишта и о сличним условима, што je све довело до тога да су се јавиле напред поменуте неравномерности у расподели гюреског оптерећења између појединих политичко-територнјалних јединида и појединих култугра ( 4 ). У оваквим условима увођење обавезног општтшског приреза и таксе на имовину код пољопривредних домаћинстава у 1956. дошло je у првом реду због тога што je пореско оптерећење у претходној години због пораста цена пољопр ив редких производи и укупних примања на селу било ннско, па се тако желео захватити и онај део прихода сеоских газдиистава који није могао бнти захваћен системой опорезиватьа на основи чистог катастарског прихода. Поред тога, ови нови видови опорезивања, а нарочито факултативни део општтшског приреза који су у то време заводили народни одбори општина, служили су једним делом и као коректив за ублажаватье горе поменутих неравномерности у пореском оптерећењу поједишгх подручја ( 5 ). Уосталом, све до данашњих дана системой опорезивања на основи катастарског прихода није било могућно ни по једној од три досад прнмењиване методологије обухватити све приходе оствариване на домаћинствима индивидуалних пољопривредних произвоБача, због чега се допунским опорезивањем тежило уклањању неравномерности у распореду укупног пореског оптерећења, о чему je и напред било речи. А допунско опорезивање индивидуалних произвођача практично се свело на то да поједине општине, приступајући решавању ових питања без неких чвршћих и сигурни ј их критеријума, не само да нису уклањале него су, напротив, продубљавале ове неравномерности. Осим тога, допунско опорезнватье пољопривредних произвођача стварало je код ових извесну несигурност, пошто се никад унапред није знало који ће се вид допунског опорезнватьа, у којој мери, уз какие стопе итд. применихи за сваку поједину годину (°). Тако се у ствари умагьивао позитиван и сти-
(4) Марко Бурбабић, Пореско оптерећење ипдивидуалних пољопривредних произвођача од преласка на опорезивање по катастру, Финансије, бр. 3/1957, стр. 82, 83.
(5) Марко Бурбабий, нав. дело, стр. 83.
(6) Институт друштвених наука, Проблеми опорезиватьа и мишљсша индивидуалних пол>опривредшlх произвођача, Београд, 1967, стр,. 16 (рукопыс).