Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВЉАЊЕ И РУКОВОБЕЊЕ

43

ним продесима, нема друштвене напетости. Напетост се најчешће јавља у условима економских тешкоћа и ту се доказују познате Марксове мисли о „односима економике и односима политике”. Поставља се и питање специфичности у систему самоуправљања. Проблеми које смо поменули карактеристични су за самоуправно друштво као целшгу. Али, несумњиво je да у по j единим републикама на појединим подручЈима и у оквирима самоуправног система долази до низа спедифичних појава и проблема који захтевају друкчији приступ, анализу и решења. Често долази до појаве понављања, преузимања готових решења датих у нормативним актима других радних организацпја. Овим се стиче илузија стварања јединствености система, а нормативни акти се битно удаљавају од објективних процеса у датој радној организацији, долази до раскорака између нормативног и стварног, жељеног и могућег, организације и њеног друшхвеног учинка. Несумњиво je, и на томе се нећемо даље задржавати, да je самоуправна замисао организације производње (и друштва у целини) доказала виталност. Реч je, дакле, не о сумњи у сам систем, него о његовом дал>ем развоју. Могућне су две основне варијанте: а) Систем централног планирања, у коме се предузеће уклапа у циновски механизам укупне расподеле производних задатака и једнаке расподеле средстава стечених радом, без обзнра на степей ефикасности дате радне организације, систем дистрибуције и дириговања просечно нерентабилних инвестиција (услед дејства ванпривредннх фактора) при чему држава прима на себе „одговорност” за успех у пословагьу и тиме покрива просечну неефнкасност. Не постоји мотивација појединаца, произвоВача, већ само руководеће структуре, везане за политички апарах. Овај je систем одбачен, и чини нам се, нема изгледа да се попово прихвати. б) Систем аутономије, самосталног друштвено-економског положаја предузећа, у коме се ефикасност мери помоћу тржишта, на основу могућности успепше реализацнје производње, дакле релативно објективно. Санације и дотације више не могу бити универзално оруђе битно за успех или само постојање колектива. Дакле, заснива се систем у коме ће апсолутно залагање појединаца у процесу рада као услов за рентабилност бити одлучујуће мерило и услов за развој колектива као целине. Стандард радника Be зависити од тога да ли и како радници управљају, и, што je још важније, како и колико производе (i). Y овом систему, који постепено осваја, постепено се пресецају „мостови и спојени судови измеВу државне касе и предузећа ( 2 ). Док су у ранијим условима положај и функција предузећа у највеВој мери били одређени прописима донетим од органа друштвено-политичких заједница, чиме су аутономија предузећа, његова дословна иницијатива, мобилност и могућност коришћења предузетничке иницијативе

(i) Овде, наравне, није реч само о фактору залагања него и о низу друшх момената: изграђнвању материјалне основе, рентабилитету инвестиција, организации рада, квалификационој структури итд.

(2) Др Душан Биланџић: Самоуправљаље и стручно руковођење у предузећу. Социјализам, бр. 7—B/66, стр. 938.