Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВЉАЊЕ И РУКОВОБЕЊЕ

45

Већ луже времена у нашој стручној и научној јавности развија ce основна идеја да je потребно нешто мењати у систему нашег самоуправљања Да би то самоуправљање заиста постало пуна стварност. Треба пре света коначно утврдити однос између појединих радно-професионалних функција у процесу рада и тачно одредити одговорности и овлашћења ових функција у самоуправном систему. Још увек се самоуправљање у велико j мери развија одозго надоле и има характер „октроисане” демократије. Ннје довољно нормативним актима испунити форму учешћа радника у процесу одлучивања, у управљању предузећем, том управљању треба дати реалну садржину. Дал>е, ппје могућс руковоЬетье приказати као пуко извршавање одлука органа управљања, jep je оно сложена стручна и радно-професионална функција која се састоји у извршења основних „стратешких” одлука, доношегьем низа организационих одлука које често по значају надмашују многе одлуке самоуправних органа. ПроцеС самоуправљања je. у свом развоју пролазио кроз низ фаза, од којих се по значају истичу 1950. година (увођење), 1953. (могућност да радници одлучују о средствима предузећа), 1958. (радници одлучују о расподели чистог прихода) и период од 1964. када се предузейима ставља на велики део дохотка, без претераног захватања од стране друштвено-политичких заједница, дакле, одлуке су „у бази” ( 6 ). Модел савремене самоуправне организације представља такав систем односа у коме непосредни произвоЬачи у највећој мери утичу и на стварање и на расподелу укупног прихода и услова рада у којима се налазе у процесу производње. Међутим, како тај идеал остварити када се данас у високоразвнјеним радннм организацијама, са строгом поделом рада и развијеном механизацијом па и аутоматизацијом, свакодневно доносе одлуке које, због њихове сложености, може да припреми, схвати и О њима одлучи једино стручњак? Да ли такви акти (а актима се, најзад, утврђује и место у производньи и расподели) могу бити адекватно анализирани, испитани и изгласани од стране неквалификованог органа управлања? Није ли то раскорак између нормативног и стварног? Шта бива у том случају? Стручни колегиј, трупа специалиста, техноекономска структура припреми акт и тражи и добија некритичку сагласност од чланова органа самоуправљања. Ту очигледно нема самоуправљања оно институционално постоји, али реално не дејствује. Процес одлучиван>а по дефиницнји значи могућност свесног избора измећу выше алтернатива. A овај елеменат свесног овде не постоји. Где je ту излаз? Суштина се састоји у потреби разликовања различитих радно-професионалних функција. Носиоци функције руковођења, заједно са техноекономском структурой имају дужност да саставе такве нормативно акте који ће у условима постојеће материјалне опремљености предузећа, кадровске структуре и ситуације ван колектива, успети да у одређеном мандатном периоду одреде такве објективне односе у расподели услова рада у предузећу, у организации процеса производив који he омогућити највишу производњу, па тиме и расподелу. За своју активност у opra-

(6) Иако овај тренд у задње време слаби, што се може оценити као неповољна теиденција (опадање просечног процента учешћа радннх организација у 1967. од 2%).