Анали Правног факултета у Београду

48

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

што он може издавати налоге на основу којих ће се извршавати радне дужности, а\и и услед поверења која ужива као „мандатор” колектива. С друге стране, руководилац je лице које представља организацију пред трећим лицима, друштвено-политичком заједницоl\l и другим организацијама у привреди и ван ње. Y тој ситуацији руководиоцу ауторихет „позајмљује” сама радна организацнја услед чињенице да je представља он а не било ко ван колектива. Сваки члан колектива се донекле поистовећује са својим руководиоцем, поготову ако су у питању утицаји споља. Самоуправни односи траже и висок степей унутрагшье кохезије, без затварања према заједницн. Наравно под претпоставком да постоје односи кооперације а не антагонизма. Одавде треба извући закључак да je ауторитет руководиоца у највећој мери везан за његов радни колектив, да му га овај „даје", али и одузима. Нестручан и неспособан руководилац, који се не бори да развијајући предузеће стекне потпунија знања о функцији руковођења, која су све потребнија, и увек нова, нужно ће постепено губити ауторитет у свом колективу па ће се трудити да га стекне споља, иреко друштвено-политнчких организација или органа друштвене заједнице, приказујући себе као мандатора не свог колектива него локалног „врха”, унутар кога постоје такође бирократски односи услед неког од разлога. Међутим, такве ситуације су све реВе. Разумљиво je да ће се све негативности које се евентуално појаве у раду тих организација или тог „врха” одражавати у раду колектива, услед чега ће производив још више трпети него што иначе тршг због тога што нма неспособног и нестручног руководиоца. Неспособан руководилац свој ослонац не тражи у сопственом радном ноложају и ауторитету, већ у положају и ауторитету других ван дате организације. Нормативним актима одређен je делокруг радничког савета и управног одбора ( 9 ). Из низа функција види се да je самоуправљање, односно управљање предузећем толико широко и обухватно да, нормативно, омогућава у највећој мери потпуно функдионнсагье система самоуправљања и онемогућава, опет нормативно, бирократску самовољу или узурпацију права на одлучивање. С друге стране, ширина самоуправљања непосредно утиче на демократско-самоуправну ефикасност и кохезију социјалног сис г тема у предузећу, па би, идеално посматрано, овакав систем требало да омогући и максималну ефикасност. Међутим, све то није тако пли није увек тако, и систем фукхцгонише у изванредно сложеним условима сукоба и трвегьа, при чему се врло често дешава да основне „стратешке” одлуке формално заггста доносе органи самоуправљања, али да у ствари те одлуке доносе уске трупе у колектнву, искључујућп готова сваки озбиљнији утицај основне масе произвођача на сам процес пронзводње и расподеле. Јавља се аио.малија: Уместо државно-етатистичког систе.ма (расподеле у корист издвојеног дела друштва ван процеса пропзводн.е, који се констнтушие као бирократија) долазимо у ситуацију да сада низ овнх друштвених трупа осваја уже основне центре одлучивања у колек-

(э) Сматрамо непотребним набрајан>е тих функција, иако би било зашшљиво упоре дити делокруг и над.\ежност највиших органа самоуправљања одређених норматиг-шш актима појединих радннх органнзација.