Анали Правног факултета у Београду

САМОУПРАВЉАЊЕ И РУКОВОБЕЊЕ

51

лизације рада доводи радника — произвођача у положа] пасивног субјекта, дела огромно машинернје, како je то лепо објаснио Ж. Фридман ( и ). Будући да радник није у стању да контролише укупан резултат свог напора, он не може имати ни довољно јасну предстану о укупно] пословно] политици ко]у води његова радна организација. Ако се укупна пословна политика не сведе на непосредне матери]алне резултате, изражене одговарајућим актима, тада није могуће обезбедити услове да се воља произвођача заиста на адекватан начин изрази у одлуци коју доноси орган самоуправљања, а то. ће бити могуће само ако он одлуку буде разумео, схватио и о њој створио своје мишљење. Да укажемо на још један проблем: по тенденцији индустријског разно] а, непосредни произвођачи могу доћи у положа] да буду одвојени од суштинских процеса непосредног самоуправљања самом радном организацијом као целиком услед фактора величине организапије, диференцијације и специјализацнје послова. То се може избећи стварањем ужих организадионих ]единица у оквгфу једне организације у којој долази до социјалних односа „лицем у лице”. Такве радне јединице омогућују мањим групама радника не само да међусобно утвроују резултате својих појединачних радова него и да одређују услове рада и услове расподеле за организацију као целину. Тек у том малом организму радници стуnajy у непосредне, блиске односе, па се, не без разлога, тврди да je у радним јединицама степей друштвене кохезије, јединства, неупоредиво већи него у оквиру предузећа као целине ( 12 ). Интерес изражен кроз одлучивање у радним јединицама заступају у централним органима управљања представници те нале трупе. Радник тада може не само да схвати самоуправну одлуку него и да непосредно утиче на њену садржину. Организација предузећа на принципима обрачуна по економским јединицама није никаква новина ни у нас ни у инострансхву (овакав систем обрачуна имало je, нпр., пре рата предузеће „Бата” у Борову, док je у САА тим системой обухваћено преко 80% свих индустријских предузећа). Техника организације обрачуна по економским јединицама појавила се као израз потребе да се продуктивност рада у погледу количине производа допуни осталим елементима продуктивности; квалитетом, роковима испоруке, бољим искоришћавањем сировина и средстава за рад итд. Овакав систем обрачуна пружа руководиоцима могућност прорачуна свих елемената трошкова, а с друге стране стимулише непосредног произвођача да побољша учинак сопсхвеном иницијативом и знагьем. Систем обрачуна по економским јединицама представља децентрализацију предузећа. На већи или мањи број организационих ј единица, преносе се задаци и послови, средства за извршење задатака и послова, инструменти за процену резултата, овлашћења и одговорности. Аецентрализација значи делимично обезбеђење могућности да непосредни извршилац учествује у укупном резултату свога рада. Он може предвидети,

(и) Жорж Фридман, „Размрвљени рад”, Београд, Рад, 1962.

(12) Тако, нпр., Elton Mayo, »Human problems of an industrial civilization«. Macmillan, N. Y, 1953; J. Жупанов — И. Марјановић, „Економске јединице као социјалне трупе”, Загреб, 1960, итд.