Анали Правног факултета у Београду

6

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Постојала je још једна повластица у снабдевању рудара. Њима ce признавало право да купују на рударском тргу животне намирнице пре других потрошача. Био je обичај да се на тргу извеси недељом кнежев венац и док се венац не дигне друга потрошачи нису смели куповати намирнице. Прекршај ове забране кажгьавао се строго: запленом купљених намирница и глобом од 6 перпера (чл. IX). Градско веће било je надлежно да прописује максималне цене животным намирницама и другој роби. Посебно се водила брига о квалитету хлеба, сира, воћа, сочива и рибе (чл. X). Чак се даје могућност „рупяицима” да разграбе без динара „инакав хлеб”, онај који не одговара уобичајеним и прописаним условима. Градско веће бирало je 4 тржипша надзорника који су били задужени да „огледавају како да се онем уставом свака работа продава" (чл. VIII). Дакле, они су били дужни да воде надзор над ценама и квалитетом робе и утврђују исправност мера, да пазе да ли се роба „продава правом мероы” (чу. IX). Царину и друге владареве дажбине прибирали су некад цариници као посебни службеници владареви, а некад закупци којима je владар издавао царину и друге своје дажбине под закуп за одреБено време. Овај друга начин прибирања био je више уобичајен него онај први. Издавањем под закуп, владар je унапред знао колики ће му бити приходи и није се излагао ни случају ни ризику. Taj начин, међутим, био je неповол>ан за пореске обвезнике. Закупници су обично злоупотребљавали своја овлашћења у намери да истерају што веће приходе. То je доводило до спорова и жалби, па чак и до сукоба и побуна ( 12 ). Самоуправна дажбине. Рударски тргови имали су своју самоуправу где je веће састављено од војводе, кнеза и 12 пургара обављало управну и судску власт (чл. XVIII). То je најзначајнија повластица коју су Саси ужпвалн у нашим крајевима. Војвода, кнез и чуанови већа прималн су награде које су се подмирнвале из глоба, разних дажбина у натури које су давале занатлије и посебне дажбине под називом „пеун”. По чу. I и II Закона о рудницима, пеун се плаћао на стоку и вино које се продавало на тргу. То je нека врста трошарине. Тако, на пример, на два овчија брава плаћало се на име пеуна 1 динар. Пола прихода од сточнога пеуна припадало je војводи градском, а пола „кулском војводи” чија функција није одређена. Вероватно се то односи на војводу утврВења „куле”. Вински пеун узимао се од оних који су продавали на рударском тргу вино, а нису били становници градског подручја „метоха”. Закон не прописује висину овога пеуна него само вели да једна трећина прнпада кнезу, друга иургарима, a трећа војводи (чл. И). Пеун се узимао само од стоке и вина, a није се узимао од чега другог (чл. II) ( 1г ).

(12) Због злоупотреба које су вршилн гредставшщп власти нзбијале су чак и побуне. Тако су се у Сребреншди 1427. побунили рудари и убили надзорника рудника. М. Аинић, нав. дело, I, 59; К. Јнречек, нав. дело, I, 351.

(13) Могло бп се нпак претпоставити на основу чл. 52. да се оних 4 динара од товара брашна односи на пеун.