Анали Правног факултета у Београду

182

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

имао непосредно да примењује у пракси. Трећи део закона могао би да садржи одредбе које би начелно и на један ornimi начин регулисале одређена питања и односе из радног статуса радника, одиосно ко je би постављале само начела за регулисање у одговарајућем републичком закону и за самостално у општем акту радне организације. То би, у ствари, биле одредбе које би по свом характеру представљале општн закон. На тај начин, републикама би се дали шири и прецизнији оквири у регулисању системских и основних питања од интереса за радне односе у републици, а радним организацијама много пуни ja слобода и самосталност за нормативну делатност у овој области. Мислимо да би то било у складу са Уставом утврђеним правима и дужностима федерације и републике и системом друштвеног самоуправљања и положајем радних људи у том систему. Најзад, слажемо се са већ израженим схватанем да мале радне организације треба ослободити законске обавезе да сва питана у области радних односа уређују својим општим актима. Не само да се тиме ствара непотребан нормативизам, него би таква обавеза доводила (и доводи) до немогућности примене одредаба из општег акта, јер оке не 5и одговарале потребама и могућностима радне организације, с обзнром на број чланова радне заједниде и механизам унутрашних односа у њој. Због тога би овде требало тражити законодавно решење које би најбоље одговарало таквим радним организапијама и положају радних људи у нор Путеви могу бити различити: може се у закону предвидети посебан део у коме би биле садржане одредбе о радним односима у малим радним заједницама радних организација, у којима би се давала слобода радној организацији да, у складу са законом, самостално регулише одређена питана радних односа, прилагођавајући решења својим специфичним односима и потребама, с тим да, док се не донесе општн акт радне организације који би садржавао таква решена, нма да важе одговарајуће одредбе из закона, тј. закон би се примењивао непосредно, супсидијарно односно допунски док се не регулише друкчије у општем акту радне организације. И друга решена би се могла усвојити. Но, Aia које решене било дато за нормативну делатност мањих радних заједница, једно je сигурно да основна права и заштита радних људи морају бити сачуванн и за раднике у овим организацијама. 3. На крају, треба приметити да свакако нма и других питана, поред оних која су већ напред истакнута, која би, по нашел! мишљену, требало законскп регулисати, било оквирно или потпуно (као нпр., питане судске заштите радника у случају изрицана дисциплинских мера, у остварнвану ниховог права на запослене рад у случају када се пријем на рад врши оглашаванем слободних радних места (тј. без конкурса и др.), као што у Основном закону о радним односима има и таквих одредаба које нису прецизне ни јасне, у којима има недоречености, непотпуности, па и неадекватних решена, што све ствара одређену празнину у Закону, правку несигурност и доводи до честих спорова у пракси (нпр, одредбе чл. 77, ст. 1, 93, 97, 98, 100, 103, 131, 138. и још неке друге).

Проф. dp

Александар Балтић