Анали Правног факултета у Београду

гледишта остваривања и стварног уживања права на рад. Исто тако, требало би и даље да остану одредбе о (дисциплинској) одговорности раднпка (чл. 88 —93), односно о врстама дисциплинских мера, односно о казни, предвиђене у чл. 90. Закона, али би и у овој области требало вршити измене и допуне, нарочито предвидетн ближе одредбе о дисциплинском поступку, које скоро и недостаје у Закону. Међутим, процесно-правне одредбе у овој области су join и те како нужне са гледишта осиовне заштнте радних људи и њиховог положаја и права у дисциплинском поступку против њих. Ту би, по нашем схватању, требало бар предвидети основна и заједничка начела за дисциплипски поступай, без обзира да ли je реч о раднику у радној организации или органу, a радној заједници оставити право да она у оквнру радне организације ближе разради та начела, сагласно својпм потребама, захтевима и условима рада. Најзад, требало би предвидетн у Закону и могућност посебне одговорности и посебне казне за повреду радне дужности од стране радника који врше одређене послове или функције (као што je већ регулисано за рударске раднике), нпр. за раднике који раде на пословима обезбеђења саобраћаја или сигурности људи и имовине, који раде са запаљивнм или експлозивним матери јалом итд. 2. Напред изнета разматрања о Основном закону о радним одноcmia покрећу и већ напред истакнуто питање садашње структуре закона, коју треба свакако у извесној мери мењати и у погледу правно-гехничке, законодавне обраде и у погледу саме суштине односно садржине. Другим речима, треба размотрити шгтање начина прилажења решавању одређених проблема и обима законодавиог захвата од стране федерације и републике у решавању радних односа. То je проблем одиоса савезног и републичког законодавства у овој области, а самим тим и односа државног законодавства према самоуправној нормативној делатности у оквиру радне организације. Y ком правду, у којим оквирима и којим законима треба извршити разграничење између савезног и републичког законодавства, с једне стране, и овога законодавства према аутономном, самоуправном радном законодавству, с друге стране, то je врло сложено и деликатно питање које тражи посебну обраду и анализу. Међутим, могло би се поставити за размишљање: да ли садашњу концепцију о подели закона на потпуне, основне и опште у условима све развијенијег система самоуправљања и нових односа између друштвено-политичких заједница и радних организација не би требало мењати. Или, уколико je ова подела још нужна, да ли би онда структура и концепција основног савезног закона могла да изгледа друкчија него до сада? Наиме, требало би размислити о могућности да савезни (основни) закон у области радних односа изгледа тако по својој техничкој обради и композицији да он поред начелних одредаба (I део) садржи и један део (II) одредаба које би имале карактер потпуног савезног закона, у коме би били јединствено регулисани, али на потпун и искључив начин, битни, основни односи, основна, једниствена и заједничка права и основна заштита радника из радноправног статуса, тако да би се ова] део закона

181

ДАЉА ИЗГРАДЊА САМОУПРАВНОЕ РАДНОГ ПРАВА И РАДНОР ЗАКОНОДАВСТВА