Анали Правног факултета у Београду

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКЛ'ЛТЕГА

одговорности део имовинског осигурања, а не осигуратье правые заштите, тако да и у овој области треба примењивати општа правила имовинског осигурања. Y вези с тим дотакнухо je и питање примене правила пропоршюналностн у осигурању од одговорности, којем до сада у нашој теорији није била посвећена скоро никаква пажња. Уз неке изузетке, писац сматра да у осигурању од одговорности нема могућности за примену правила пропорцноналности, што, другим речима, значи да je осигурач дужан да накнади сваку штету до висине оснгуране суме, чак и онда кад* je очигледно да je ова сума прениско одређена. Врло одређено повучена je и разлика између уговора о осигурању од одговорности и уговора у корист трећег лица. Други део монографије др Шулејића посвећен je питањима правних односа измеВу осигурача и осигураннка, у ствари дејству уговора о осигурању од одговорности. Y овом делу посебну пажњу заслужују ставови о питањима тренутка наступања осигураног случаја и о осигурању од одштетних захтева за штете које je осигураник намерно проузроковао, у којима се одражава знатна оригиналност писца у односу на нашу досадашњу теорију и праксу. Према данас владајућем схватању у нашој теорији осигурања, осигурани случај у осигурању од грађанске одговорности јесте захтев, непосредни или судски, утгућен од стране трећег лица осигуранику, који му ставља на терет одговорност за штету коју je претрпео. МеЬутим, др Шулејић сматра да као моменат у којем наступа осигурани случај код осигурања од одговорности треба прихватитн моменат у којем je проузрокована штета трећем лицу. Y-прилог оваквог свог става он износи низ врло занимљивих аргумената, преко којих се не може олако прећи. Што се тиче намерно проузроковане штете, супротно традиционалном правилу у праву осигурагьа да намерно проузрокована шхета од стране осигураника не може да има за последиду наступање обавезе осигурача на исплату накнаде из ссигурања, писац сматра да je оснгурање од одговорности за намерно проузроковане штете не само допуштено него и корисно. Оваквим осигурањем пружила би се шира заштита трећем оштећеном лицу, с тим што штетник не би био ослобођен обавезе на накнаду те штете, пошто би осигурач могао према њему да остварује регресна права. Овакав став утолико je значајнији што долази као теоријска потврда исправности одређених решења из наших новијих извора права осигурања. Наиме, док према нашим Општим правилима за осигурање имовгше из 1964. године (чл. 14, ст. 1, т. 2) осцгурач није обавезан да накнади штету ако je проузрокована намерно, без обзира да ли je у питању однос осигурања ствари или однос осигурагьа од одговорности, према Закону о обавезном осигурању у саобраћају (Закон о обавезном осигурању имовине и лица, после измена и допуна из 1967. године), осигуравајући завод je дужан да накнади сваку штету проузроковану употребом моторног возила за коју je одговоран корисник или власник возила, дакле и штету која je проузрокована намерно. Сш*урно je да овакво решење представља значајан корак напред у правцу даље социјалпзације одговорности. Y трећем делу монографије др Шулејића обраВен je склоп питања у вези са правним положајем трећег оштећеног лица у односу на осигурагье од одговорности. После кратког осврта на решења према којнма се положај трећег оштећеног лица у случају кад je штетник осигуран од одговорности не разликује од случаја кад не постоји такво осшурање, према којима, дакле, и у случају кад постоји осигураље од одговорности оштећеном стоје на расположењу само општа средства грађанског права којима оштећени може да штити своје интересе, преко анализе решегьа којима се интересы оштећеног лица штите законским заложним правом на потраживању осигураника из уговора о осигурању, писац прелази на разматрање директне тужбе оштећеног према осигурачу. Прихваћено je становиште да je извор директне тужбе сама претршьена штета, а не прошlс или уговор о осигурању којим je установлено право оштећеног