Анали Правног факултета у Београду

224

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

на две врете опште, које изучава содиологија, и посебне, које изучавају друге друштвене науке. Зато нам се чини да Аиркем ту нема право заиста би се социологи ja поистоветила са свим друштвеним наукама ако би изучавала све друштвене појаве и у свим њиховим видовима. Уосталом, из истог Диркемовог чланка види се да он разликује посебне социологије, које изучавају друштвене чиниоце разних друштвених појава које су предмет посебних друштвених наука, ы општу социологију, ко ja изучава оно што je тим појавама заједничко. Зимл je у ствари само издвојио једну огапту науку, коју je назвао социологи j ом, и која изучава оно што je свим друштвеним појавама заједничко (мада не све што je заједничко, него само један део заједничког заједничке облике), док друге науке о друштвеним појавама не назива социологијом, односно не сматра да постоје посебне социологије, као што сматра Диркем. Према томе, по Диркему изгледа да постоје упоредо посебне друштвене науке и посебне социологије (или бар примена социолошког метода у свакој од посебних друштвених наука), с једне стране, и општа социологија, с друге стране. По Зимлу постоје посебне друштвене науке (што не искључује примену социолошког .метода у њима) и социологија. Разлика je, дакле, само у терминологији (јер разлика у обиму предмета Зимлове социологије и Диркемове опште социологије овде није важна, иако постоји). Што се тиче друге примедбе Диркемове, она je у знатно j мери оправдана. Зимл je заиста потпуно произвољно издвајао друштвене облике од њихове садржине, тако да je тешко у пракси уочити ту разлику, као што смо и показали при излагању његових гледишта. Зато je он писао о свему и на начин који се не разликује много од социолога који нису формалисти. Али je питање да ли je тиме одречно одговорио и на начелно питање да ли je уопште могуће издвојити облике од садржине. Диркем није пружно довољно разлога за прихватање таквог одречног одговора, и то остаје да се расправи. С друге стране, треба истаћи да Зимл није јасно одредно ни само значеьье термина друштвеии облик. Он га, найме, употребљава најмање у два различита значења. Једном, у смислу начина на који луди могу уопште створити друштво, у смислу здруживања, као у основном ставу, који смо навели: „Здруживање je, дакле, облик који се остварује на безброј различитих начина, у коме се појединци на основу било ког... интереса скупљају у једно j единство и у чијем оквпру ове интересе остварују”, или у ставу: „Одређеп број људи не постаје друштвом тиме ... него тек кад животност тога садржаја добије облик узајамног ушцаја, кад постоји деловање једног на другог...” Како се види, овде се обликом друштва назива сам начин ступања луди у друштво. Други пут, пак, Зимл обликом друштва назива различите врсте овог првобитног основног облика, тј. различите врсте здруживања; борба, утакмица, власт итд. Давањем два значаја истом термину, он одређује у ствари и два предмета своје социологије. Они су, додуше повезани један с другим, али су ипак различити. Невођење рачуна о томе доводи до извесне недовољне јединствености те социологије. МеЬутим, овај приговор, наравно,