Анали Правног факултета у Београду

225

ФОРМАЛНА СОЦИОЛОГИ JA ГЕОРГА ЗИМЛА

не погаВа битно саму основну Зимлову мисао нити онемогућује у начелу да се социологија схвати на начин како je он то учинио. За ову разлику у значењу термина друштвени облик везаыа je и друга разлика која се запажа у Зимловој терминологии. Наиме, он друштвени облик схвата једном као нетто што je слично геометријском облику, у којн се „облачи” друштвена садржина, а други пут, опет, просто као општи, шири поја,м, као врсту, који обухвата низ ужих појмова, као подврста, с тим што ови ужи појмови чине садржину ( 22 ). Овакво схваташе, опет, доводи до питања да м се може издвојити друштвени облик као нешто суштинскн различито од друштвене садржине, као што je то већ приметно Диркем. Да би се те две ствари могле суштинскн разликовати, потребно je да се у одвајању облика од садржине иде даље, схватајући облик као нешто априорно. Y супротном, форхмална содиологија није у правом смислу формална и поклапа се са сваком општом, теоријском социлогијом. Но, о томе ћемо подробније говорити на крају овог рада. Што се тиче фплозофског расправљања социолошких проблема, чини нам се да Зимл донекле врши насиље над социологијом кад хоће по сваку цену да јој натури кантовске категорије a priori. Основгш проблем који он ту види найме, проблем како je могуће другог човека [који je по својој суштини субјект (душа Seele), коме морамо признати постојање независно од нашег] посмахратн истовремено као објект и као члана друштва, чини нам се из основа погрешно поставлен. Он потиче од кантовске полазне тачке, која je неприхватљива. Наиме, по Канту, природу као јединствен објект ствара сахм осубјект својим априорним категоријахма. Зимл зато хоће да ову исту мисао примени и на друштво, чије јединство такође ствара сам субјект опажајући друге луде као објекте. Али пошто су ти други истовре.мено и сами субјекти као и он, он наилази на непрехмостиву тешкоћу како да Охмогући да субјект буде објект. Наравно, проблехм отпада с одбацивањем полазне тачке, будући да сам субјект не ствара свој објект, па ни друштво, него га опажа. Зато нехма никаквих тешкоћа да и друга субјект опажа као објект, jep je сваки човек, споља узето, истоврвхмено и објект. Али чак и у оквирима основне кантовске мисли, у којима се креће Зимл, изгледа да се проблехм, бар делимично, може лако решити на исти начин, јер ако je субјект и независан од нас у свом постојању, ипак он шма и своју спољашњу страну, као „природну” страну, он je истовремено делимично и матер иј а, односно природа, па бар као такав може бити објект нашег опажања, односно „стварања”. Аруги основни проблем који Зимл покреће трудећи се да заснује један социолошки априоризам, проблем априорних облика друштва, размотрићемо на крају ових излагања о формалној социологајн уопште. Без обзира на све критике које хму се могу упутити, остаје да je Зимл снажан дух, који je открио једну нову облает социолошке мисли и који ће као такав бити забележен у историји социолошје.

Ар

Рад. Д. Лукић

(22) Сорокин; нав. дело, стр. 112—4.