Анали Правног факултета у Београду

и ограничено или релативно сужено, као резултат процеса децентрализације нормативна делатности у области услова рада и радних односа (’)■ Отуда, изгледа, да би се могло поставит да су само оне правке норме из закона друштвено охтравдане које подстичу и усмеравају што пунији развој самоуправног права у општим актима радних организација, које остављају радним заједницама стварну слободу у стварању самоуправних, самосталних норми, тако да то буду стварно сопствене норме радног колектива, норме које произилазе из саме суштине и природе права самоуправљања и самоуправног уређења унутрашњих односа у радној заједници радне организације. Да би се ови захтеви задовољили, свакако да би садашгьу структуру закона требало у извесној мери мењати, односно ускладити са тим захгевима, јер, иако je у датом моменту представљала значајан напредак у законодавној обради радних односа и положа] а радних л>уди, она данас не би могла у потпуности да одговара постигнутом развоју система друштвеног самоуправљања. Наиме, требало би извршити одређене промене у том правцу да савезни закон омогући и усмери што шири развој сопственог самоуправног права радних организација, остављајући радним заједницама много веће подручје за йену самосталну нормативну делатност, уз потребив законске оквире односно заједничка начела. Да би се то постигло, потребно je изнаћи основна мерила или крихерије за разграничено надлежности у области регулисања система радних односа између федерације (односно републике) и радних организација. Тиме би биле одређене и границе једне и друге надлежности. Држећи се уставних поставки, чини се да би државна интервенција у области радних односа била оправдана само у оно] мери (граннцама) која je непосредно потребна ради обезбеЬетьа осиовног једпнственог друштвено:економског положаја радних људн, односно ради уједначавања обновних услова рада и стицања дохотка по начелу расподеле према раду и стварања што повољнијих бнтннх услова за остваривање основнггх заједничких права и слобода радних .ъудн по лннији рада и управљања, као и основнё заштите положа] а радног човека на раду. Отуда, у закону, по правилу, морају бнти дате само јединствене, заједничке, основне норме и начела за правки систем радних односа који се изграђује у радним организацијама, тако да с тим законским основима, односно начелима, самоуправне правке норме (статути и друш огапти акти) радних организација представљају повезан, усклаЬен односно усаглашен и нераздвојан деловит правки систем радних односа у Југославији. Но, треба истаћи да ову границу није увек лако поставити при законодавно] обради тако деликатне, сложене и осетљиве материје као што су радни односи у процесу рада, односно производив и расподеле. Али, при свим тешкоћама, мора се и то истаћи да постоји јасна тенденција у досадаппьем развоју позитивног правног система радних односа код нас да се иде у правцу што шире децентрализације нормативне делатности, да се граница законодавне интервенције државе сужава и све више, по

(2) Види ближе: Др Јован С. БорВевић, Автономно право и друштвено самоуправл>ање, Правни живот, бр. 1767, стр. 19 и сл.; Др Радомир Лукић, Праина природа нормативних аката радних организација, Правни живот, бр. 1/67, стр. 35 и сл.

179

ДАЉА ИЗГРАДЊА САМОУПРАВНО! РЛДНОГ ПРАВА И РАДНОР ЗАКОНОДАВСТВА