Анали Правног факултета у Београду

545

CYACKA ПРАКСА

je поднела тужбу. Суд je затим изложио становиште по код! издржавање не дюже да се заххева ни даје за време које je прошло, jep се нико не храни у прошлости (nemo pro praeterito tempore alitur), а то важи како за издржавање на основи закона, тако и за издржаванье на основи уговора или изјаве последње воле, па je с тих разлога, по мишлењу Врховног суда, у овом случају обавеза издржавања тужиље престала у делини (пресуда Врховног суда HP Хрватске Гж. бр. 159/56. од 1. новеыбра 1956. године, Збирка судских одлука, Београд, 1956, књ. I, св. 3, одлука бр. 659). 3. Судови су у нас у случајевима у којима се поставлало питање лавања издржавања за прошло време, донели приличан број одлука. Врховни суд HP Хрватске, на пример, у својој пресуди Г. бр. 284/47 од 1947. године, изложио je мишлење да се издржаванье дюже захтеватн и давати само за време које предстоји. Исти Суд je у пресуди Гж. бр. 969/48 од 14. септембра 1948. године изнео мишљење да се издржаванье састоји у томе што се одређеном лицу дају ствари за надшрење његових потреба, и што се та дужност извршава за вредю које предстоји. Исти Суд je у пресуди Гж. бр. 969/48 од 14. септембра 1948. године изнео мишлење да се издржавање састоји у томе што се одређеном лицу дају ствари за намирење његових потреба, и што се та дужност извршава за време које предстоји, jep се, на пример, храна, одећа, стан и друго у начелу не дају за време које je прошло, па je стога сматрао да je нетачна одлука првостепеног суда који je по тужби тужиоца одредио овом издржавање за време које je прошло пре него што je у бракоразводној парници пред тим судом поставлен захтев за издржавање. Y једном другом случају с подручја тог Суда, тадашњи срески суд донео je пресуду којом je детету, по захтеву, према његовом ванбрачном оцу одредио издржавање за прошло време, али je окружни суд по жалби туженика преиначио пресуду среског суда и одбио тужиоца од његовог захтева у делу који се односио на давање издржавања за прошло време. Међутим, у пресуди Р.бр. 211/46 од 9. августа 1946. године, Суд je изложио околност да je у спору који je расправио, издржавање малолетној тужили до дана подизања тужбе давала њена мајка, па je био мишлења да je, с обзиром на ту чшьеницу, издржавање малолетне тужиле било намирено за време пре подношења тужбе, а ако je тужилина мајка сматрала да издржавајући тужилу није вршила само своју дужност него и дужност гужилиног оца, који je у том спору био туженик, тужилина мајка, по мишлењу Суда, могла je да тражи у своје име од туженика само сразмерну накнаду, док се за време пре подношена тужбе малолетној тужили на име издржавања није могло досудити ништа (Стјепан Межнарић: Уздржавање за протекло вријеме. Наша законитост, Загреб, бр. B—lo,8 —10, од 1948, стр. 202—212). Врховни суд HP Хрватске донео je по том питању своје решење Гзз. бр. 219/49 од 6. маја 1949. године, у чијем je образложењу изложио разлоге којима се руководио кад га je доносио. Према тим разлозима, тужба за издржавање детета у спору који je расправио, подпета je 4. фебруара 1948. године; пресудама првостепеног и другостепеног суда изречена je обавеза издржавања детета за прошло време, пре подношена тужбе, што се, по