Анали Правног факултета у Београду

555

ПРИЛОЗИ

MANUAL OF INTERNATIONAL LAW, edit. Max Sorenson, London — Melbourne — Toronto —New York, 1968, LXV+93O pp. Под прилично скромним називом приручник (manual), недавно je изишла из штампе једна неуобичајена књига, намењена као уџбеник студентима целога света, у првом реду онима из неразвијених земаља. Наиме, старањем и средствима Карнегијеве задужбине за међународни мир, која je и пре и после рата развијала сличне корисне акције, међу њима неке које су и у нашој науци непосредно користиле, омогућено je објављивање једног оваквог уџбеника, који би, заснован на колектнвном ауторству међународне природе, јер се ради и о предмету међународне природе, тј. меВународном праву, нмао двоструку улогу: најпре, да покаже да je могуће и на овом плану меВународне сарадње, научном, превазићи меБународне политичке, идеолошке и идејне подедености онде и у оном где и у чему се оне могу превазићи (а свакако je поље правила меВународног права управо таква облает где би требало и морало да постоји јединствености у погледу заједничког стандарда понашања држава, организација и појединаца, и где она и постоји у знатној мери) и друго, да се студентима и проучаваоцима тога права из неразвијених земаља пружи један такав уцбеник који би представ.ьао на неки начин европски научни стандард. Оваква идеја je веома умесна и за похвалу. Међутим, Друго je питање да ли су постигнути резултати у свему задовољавајући и да ли je уопште и било могуће постићи стопроцентну уједначеност и сагласност, па према томе и кохерентност целокупне материје изложене у уџбенпку. Да одмах кажемо, да je то у основу доиста постигнуто. С обзиром на структуру аутора, меБу којима су заступљени и они са скоро свих континената, те према томе и различитих правннх система и дивилизација, и они са различитим ндеолошким приступима, потичуйи како из социјалистичких тако и капиталистичкнх земаља, уцбеник je у правом смислу израз међународне сараднье у интелектуалном стваралаштву, што je на овом плану друштвених наука, тј. у једној најизразитије међународној дисциплини, каква je међународно право, несумњиво најпозитивније. Тако се међу писцима налазе (овде уједно износимо и основну структуру, поделу матер ије уџбеника); Clive Parry (Енглеска) поглавља о функцији права у међународној заједнгши и о уговорном праву; Abdulah El Erian (YAP) поглавље о правној организацией међународног друштва; Michael Virally (Француска) поглавље о изворима међународног права; Nkambo Mugerwa (Уганда) поглавље о субјектима меВународног права; Милан Шаховић (Југославија) и William Bishob (САД) поглавље о државној власти: њеном распростирању с обзиром на лица и места; Francis Deâk (САД) поглавље о органима држава у њиховим спољним односима: привилегнјама и имунитетима држава и државних органа; Shigeru Oda (Јапан) поглавље о појединцу у меВународном праву; Eduardo Jiménez de Aréchaga (Уругвај) поглавље о меВународној одговорности; Max Sorensen (Данска) поглавље о институционализованој меВународној сарадњи на економском, социјалном и културном поглавлзу, В. S. Murty (Индија) поглавље о решавању спорова; Krzysztof Skubiszewski (Пол>ска) поглавље о употреби силе од стране држава, колективној безбедное™, ратном праву и неутралности. Приступ и сам рад на једном оваквом уцбенику несумњиво су захтевали извесно уједначавање бар основних критерија, а да се при том поштује слобода научне мисли и изражавања појединих аутора, што je свакако био тежак задатак. Писци су заједнички дискутовали о својим саставним деловима, тј. о појединим поглављима, да би се постигао известан заједнички стандард у схватању основних начела и о стану савремених правила меВународног права. Они су у томе постигли приличан степей усклаВености, мада има и неких одступања. Потребно je да овде укаисемо на извесне замерке које се, по нашел! мишљењу, могу ставити на пој единим местима. Тако, у првом, иначе одлично изложеном поглавл>у, дефиниција меВународног права je, бар по-