Анали Правног факултета у Београду

558

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Није рашчишћено ни питање уговорне способности уопште и међународних организација посебно (стр. 183), јер уговорна способност може бити и последица субјекхивитета у међународном праву, као што je уједно и доказ, односно чшьеница из које се може закључивати о нечијем субјектетивитету (дијалекхички посматрано но, ово друто je сигурнији пут закључивања). Врло јасно je изложено схватање Међународног суда правде о резервами уз међународне уговоре (које често у напшм уцбеницима није потпуно расветљено, изузимајућн написе проф. Б. Јовановића). Једино ce не може сложити око давања ужег значаја Саветодавном мишљењу МСП: оно се односи не само на Конвенцију о геноциду већ и на резерве уз мултилатералне уговоре уошпте. Позитивно je и што се у примере употребе принуде над преговорачима при закључењу уговора убраја и она извршена 1939. над председником ЧСР Хахом, jep се иначе то често оспорава, нарочито од стране немачких правника (стр. 202). МеВутим, незаконитост (illegality) уговора je посматрана шире него што je уобичајено, не само са становишта дозвољености предмета уговарања, већ и иначе, на пример: може ли се држава одрећи разних својих привилегија и суверених прерогатива (при чему сматра да може све до тачке на којој и сама сувереност ишчезава, где се више ради о ишчезавању субјекта као сметњи него незаконитости уговора). Но, писац истиче да би обезбеђивање једног режима путем уговарања стране помођи у виду интервенције против унутрашње револуције било, у ствари, недозвол>ено. Добро je и што je писац размотрио као питање законитости, или бар надовезао на њега, сагласност уговора са ранијим уговорима тзв. колизија уговора (стр. 206, 207 etc,), што je доиста прилично повезано, a join више код питања сагласности с Повелюм YH, тј. са одредбама jus cogens. Ипак, појам незаконитости није сасвим рашчишћен и одвојен од других сродних и сличних појмова у. вези са пуноважношћу уговора. Иначе, писац сматра да je забрана употребе силе задобила сада већу снагу од уговорног правила, jep je прешла у обичајно право (стр. 208). И то има везе са императивним нормама, али су ове ипак и join нешто друго, jep се не могу обичним уговором или обичајним правилом изменити или укинути, што није случај с обичајним правилима. Што се тиче уговора у корист трећих, писац примећује (стр. 218) да клаузула најповлашћеније наци) е није, у ствари, прави пример за такве уговоре. Занимљиво je тумачење истог писца у погледу окончања уговора, посебно путем нове норме о незаконитости, тј. jus cogens superveniens у вези с чл. 103. Повеље YH и уговорним обавезама које би могле бити супротне оним из Повеље што имају предност према овом плану (стр. 236). Као пример такве супротности, али потенцијалне, не саме по себи и актуелне, он наводи Цариградску конвенцију о Суецком каналу из 1888, чије би уговорне обавезе, нпр. о непредузимању блокаде, могле доћи у супротност са блокадом коју би евентуално наредио и спроводио Савет безбедности. Ово je свакако тачно, али и више од тога би било тачно. Наиме, нама се чини да би се могло говорити о несагласности одредаба Цариградске конвенције уопште са поретком Повеље YH, односно њеним најосновнијим принципима који су когентне природе (конкретно, начелом суверене једнакости или, обрнуто, непоступања једнако са агресбром и жртвом агресије итд.). Y поглављу о субјектима међународног права, које je прилично успешно конципирано и у коме je обухваћена обимна материја положаја појединих различитих категорија субјеката, има ипак извесннх недостатака. Тако се не би могло узехи као тачно тврђење пишчево (стр. 249) да совјетски писци данас сматрају једино државе субјектима међународног права иако je све доскоро то било тачно. Y последње време и совјетска доктрина углавном прихвата постојање и других субјеката међународног права, али не иде даље од меВународннх организација. Писац, иначе, има једну својеврсну поделу обележја субјеката: да имају дужности, да могу