Анали Правног факултета у Београду

560

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

цесије држава у уговорном праву, при чему се помиње и чланак проф. Бартоша у „Југословенској ревији за међународно право”, бр. 2 из 1962, под насловом Les nouveaux Etats et les traités internationaux. Y вези ca већ изложении и свим тим сложении питањима, чини нам се да ће пракса, и не само пракса већ и теоретска гледишта, ићи више у прилог схватању проф. Бартоша а не писца овог поглавља. Поглавље о власти државе не само у класичном смислу с обзиром на објекте, тј. копнену територију, реке, мора, ваздухпни и надваздушни простор, него и с обзиром на лица, спада такоВе у успелије делове овог уцбеника, jep je написано јасно и прегледно, уз коршпћење најновијих података о стању савремених правила међународног права у погледу материје која je предмет излагања. Писац првих осам одељака није имао тешкоћа да се усклади, већ и с обзиром на природу материје њему додељене, како са уводним поглављем тако и са другим писцем остала два одељка истог поглавља, а са своје стране успео je да унесе и извесне своје погледе и схватања на најновији развој меЬународног права. Тако je он добро уочио и истакао и у овом контексту (који не пружа иначе много прилике за то) положај колонијалних поседа данас, имајући у виду постојање Повеље и извесне надлежности OYH (стр. 314). С друге стране, у овим излагавьима, требало je више нагласити да je теорија о „фиктивним деловима територије” државе у иностранству, као теорија екстериторијалности, напуштена данас и у области депломатског и конзуларног права уопште, jep je усвојена функционална теорија, према којој нема укидања суверености територијалне државе и над деловима тла на коме се налазе зграде страних дипломатских и конзуларних представништава, већ само ограничена вршења извесних суверених права територијалне државе, тј. ограничена йене јурисдикције, те према томе нема ни „изузетно” неког проширена јурисдикције стране државе у том правцу. Требало je, ипак, критиковати схватање бечке школе, посебно Келзена, о државној територији, ако се већ наводи као изразито идеалистичко (стр. 315), jep оно пориче да je територија ствар (thing), и сматра да je то само простор у коме се врпш надлежност државе (дакле, своди се на Kompetenz-Kompetenz Theorie), што je наопако резоноване. Иначе, може се усвојити као један вид концепта државне територије и то просторно разграничено надлежности (али не поверено од међународног права). Веома je добро уочено да je смисао и домашај државне власти данас умногоме ограничен у оном свом ранијем апсолутном значену, у прилог чега се наводи и ил. 1. Московског уговора-о забрани нуклеарних проба. МеБутим, треба додати да се држава не може понашати самовольно на својој територији ни у погледу основних лудских права (нарочито странаца), без обзира на то да ли je потписала позитивне документе о томе данас, или у погледу држављанства и сл., поред онога што je речено о респектовану права суседа (добросуседско право, према проф. Андрашију). Но, касније писац, и поред ове констатације и изразите тенденције све већег ограничавана суверенитета, па тиме и државне власти и јурисдикције, ипак тврди да она „има данас шири значај” зато што je све „сложенија и разноврснија” (али не и јача М. М.), и онда се у прилог томе наводи тзв. спољна јурисдикција (у ствари персоналка супрематнја), која се везује за љ уде, лица, а не за територију (о којој je иначе овде реч). МеВутим, није сасвим прецнзно разграничен појам позитивних и негативних службености (стр. 318). Тако je за прве речено и да подразумевају дужност државе оптерећене службеношћу да „даје нзвесне концесије”, а право друге државе да издејствује извесне радње. Ово друго je тачно, те се према томе не ради о концесијама (оне су увек везане за неко допуштање, трпљење и сл.). С друге стране, за негативна се није рекло да се осим у пропуштању, уздржавагьу (in поп faciendo) састоје још и више у подношењу, трпљењу (in patiendo). Исто тако, има четири услова