Анали Правног факултета у Београду

561

ПРИЛОЗИ

мирне окупације: поред наведена два, треба join да je субјект извршилац тога акта држава, а не неко приватно лице или друштво, и да je акт нотификован осталим чланицама међународне заједнице (о чему се ниже ипак говори стр. 322). Што се, пак, тнче Арктика, није тачно да je „подела ефективно постигнута на бази сектора”, већ су то само захтеви суседних држава, засновани на теорији контигвитата (надовезивања и блискости). Али о н>има нема споразума, па га у томе, у територијалним претензијама, нема ни у Антарктику, иако се ти захтеви могу сматрати „замрзнутим”. Неки пак заснивају те своје захтеве и на теорији о првенству открића, која није поменута. Y ствари, то ће свакако бити нека врста неутрализованих, односно интернационализованих територија, према начелу res communis omnium, сходно космичком простору. Y погледу речног домена, добро je постављен принцип „заједнице интереса обалних држава” (стр. 325), коме треба да одговара и право пловидбе за неприбрежне земље, тј. да његово вршење буде усклађено са интересима прнбрежшгх. Не бисмо могли да се сложимо c излагањима у одељку 9. овог поглавља о кривичној јурисдикцији државе над сопственим држављанима у иностранству према персоналном принципу, а овде лежи основа и међународног кривичног права, као гране. Осим тога, писац ставља у сумњу начело универзалности (стр. 365) за кажњавање међународних кривичних дела (delieta juris gentium), што се не би могло бранити. Поглавље о органима држава у њиховим спољним односима коректно je изложено, иако се остало нешто превшие на класичним поставкама. Занимљиво je постављање односа између међународног права, сполие политике и дипломатије, али би човек и у уџбенику меЬународног права —■ очекивао више анализе и више суштинских закључака о том односу и условљеностима и зависностима у њему, него ове уопштене формуле (стр. 394) да „меВународно право дејствује у заједници суверених држава (чак ни то право није више право само између суверених држава М. М.), чије спољне политике уобличавају њихове односе, и примењује се кроз дипломатију”. То je сасвим недовољно за тако сложен однос и за факторе који уобличавају односе између држава не само оне из сфере њихове званичне спољне политике. Иначе, добро je и објективно изложена доктрина тзв. државног акта (Act of State doctrine), ca чувеним случајем Sabbatino (стр. 445). Једино je питање да ли je у овом поглављу требало, под истом капом, да се расправлю о органима држава и гьиховим имунитетима и привилегијама, као и самих држава, заједно са привилегијама и имунитетима међународних организација (стр. 450)? Поглавље о појединцу у међународном праву спадало би међу најуспелије по кошщзности, јасноћи излагања, рашчишћеносги појмова, кад не би трпело од једног озбиљног погрешног и не случајног схватања које ћемо ниже поменути. Са великим познавањем материје, дошли су до изражаја и сасвим нови детаљи, као што je чшьеница о непоклапању грађанства (citizenship са националношћу (опет у смислу држављанства nationality), уз пример из нацистичког законодавства ( Reichsbürger ) и законодавства САД (US Immigration and Naturalization Act of 1952) које не признаје лица на острвима Samoa и Swains за грађане (citizens) , те она не могу гласати нити бити у државној служби. Супротно je са држављанством Комонвелта и В. Британије. С обзиром, уогппте, на опширно излагање материје држављанства и бездржавлюнства, као и правног положаја странаца (стр. 471 496), може се поставити и овде питање није ли реч о класичним материјама меВународног приватног права (уцбеник има назив Приручник Међународног јавног права). Што се нас тиче, ми смо за овакву структуру уцбеника, али je онда боље да његов назив буде само Приручник Међународног права.