Анали Правног факултета у Београду

563

ПРИЛОЗИ

след.), с блокадой лука и обале HP Кине од стране Чанг-Кај-Шекове Кине и, нарочито, блокаде Кубе од стране САД. Иако писац и сам напомиње да не треба мешати појам колективне самоодбране са појмом колективне безбедности, као систехм који се остварује (или треба да се остварује) преко YH (стр. 768 —769), ипак он противречи овом свом упозорењу истичући претходно како je израз „колективна самоодбрана” један несрећан terminus technicus, jep „право које она обухвата иде даље од саме примене, на колективном плану, индивидуалне самоодбране”. Нама се чини, напротив, слажући се са пишчевим предњим узопорењем, загарантовано у чл. 51. Повеље као једно од освештаних основних права држава, које оне имају ex jure proprio, без обзира да ли им се то признаје или не, представља доиста нешто суштински друго и квалитативно различите од система колективне безбедности, као механизма помоћу кота светска политична међународна органнзација може да остварује свој главки цил>: одржање меВународног мира и безбедности. Разуме се да се у колективну безбедност може уклопити, под одређеним условима (из Повеље) и акција колективне самоодбране, али оне полазе са различитих извора и стајалишта и овлашћења, иако имају исту еврху. Jep, овакво право државе имају и без обзира на постојање међународне организације, и без обзира на њену волу и способност да им у том помогав својим системой колективне безбедности (који може бити и неефикасан). Оно што би се могло запитати код колективне самоодбране јесте то: да ли се под њеним појмолг и наступањем захтева да свака понаособ држава буде нападнута, тј. да буде у стању индивидуалне самоодбране, или je довољно само једна од гьих да то врши, па да и остале буду овлашћене, тј. истоветне као са наступањем casus foederis код класичних уговора о савезу (а подпитање je и да ли мора да постоји уопште такав уговор). Наравно да ово друго пракса углавном потврђује. С тилг у вези, колико je исправно гледиште да савези те врсте на које се циља у чл. 51. Повел>е нису део YH механизма, већ изван њега, толико je питање да ли je тачно тврђење да то на неки начин јесу или га „допуњују” они регионални споразуми о којима je реч у чл. 52. Повел>е. Добро je, иначе, уочено колико je растегљив појам „дефанзивног”, као обележја савеза закључених с позивањем на чл. 51. Повеље, које се лако претвара у супротно обележје „офанзивног”, с обзиром на политику с позиција силе коју представљају и одражавају. Веома су умесна, чврста и јасна запажања и закључци пишчеви (стр. 779) о перспективи нуклеарног тоталног рата и могућности жртава агресора с таквим оружјем, при чему он решење и излаз види не у елаСТIГЧНИМ дефиницијама оружаног напада, које могу само довести до уништења егзистенције и агресорове и осталих држава, већ у мерама разоружања и денуклеаризације и у ефективном функционисању међународног тела способног да одреди да je извршен оружани напад, при чему би повреда основних одредаба једног уговора о разоружању могла да овласти на употребу силе против прекрпшоца већ и када су његове припреме за напад у току (као замена за превентивни удар). Али питање je да ли, као што писац каже (стр. 780), наоружавање и трка у наоружању не представљају сами по себи претњу миру; то je доиста за дискусију. Можда за појединачан случај одлучују околности случаја, али за једно огапте приступање проблему разоружања мора се поћи управо од супротног, тј. да прекомерно наоружавање, поготову средствима масовног уништавагьа, представља перманентну претњу миру (за све државе у међународној заједници in abstracto и за сваку понаособ in concreto). С друге стране, када се наводи случај са кубанским инцидентом и нуклеарним оружјем, односно ракетама на Куби за које су САА (можда с правом) налазиле да представљају претњу миру, онда се из тога утолико пре може извући, у прилог потврде нашег горњег става, да се и за све америчке базе с таквим оружјем по свету мора тврдити то исто.