Анали Правног факултета у Београду

565

ПРИЛОЗИ

наводе у реклами најчешће констатације које немају оригиналносх, а ауторско право ретко забрањује употребу самих речи, фиыалних резултата или обичних препорука. Y другом поглављу ce разматра могућиост зашхите аухора хесха према опшхим прописпма о личном праву у СР Немачкој (allgemeines Persönlichkeitsrecht), под прехпосхавком да му се не призна аухорско право. М. Вил истине следеће аргнументе у прилог заштите личности аутора теста: потреба материјалног и моралног обештећења због повреде пословног угледа, ако се има у виду да актом рекламе може да се полула поверење потрошача у озбилност тестатара, ко je представла основ његове егзистеиције; потреба заштите личног имена тестатара, које се редовно помшье приликом употребе теста у реклами. Међутим, писац монографије признаје да се и заштита слободе рекламе може бранити исто тако озбилним аргументима, међу којима вала поменути: Iштерес јавности да буде објективно обавештена и постојање везе тестатар-производ, која се објашњава тиме што je тестатар својом активношћу везао своје име и свој углед за одређени производ који je сам изабрао, па je и природно да се резултати његове активности јавно заштите. Y пресеку дивергентних интереса тестатара и трговца, поставла се питање која решења су на линији заштите јавног интереса. Чшьеница je да пропшрење публицитета извештаја теста коришћењем у рекламне сврхе унапређује „прозирност” тржишта и да служи потрошачима у целини. Прави мотив рекламе, међутим, која не користи и неповолне резултате, јесте повећање продаје. Тешко. je због ове намере, трговца позивати на одговорност за повреду личних права тестатара. Y трећем поглављу излаже се комерцнјално коришћење теста са изринитом или прећутном дозволом аутора. Користећи резултате теста, фаворизовани кандидат може непосредно или посредно изазвати пропаст својих конкурената. М. Вил указује да се и доктрина и судска пракса у СР Немачкој колебају у томе да ли ове случајеве треба сматрати нелојалном конкуренцијом. Као и у првом поглавлу, одвојено се разматра случај коришћења теста у целини и случај употребе делова односно извода из извештаја о тесту за рекламне сврхе. Писац монографије закључује да рекламирање произвола објавливањем комплетног теста не може да се сматра повредом добрих обичаја немачког права који се односе на нелојалну конкуренцију ни према субјективним критеријумима (проценом странака у „игри”), нити према објективним критеријумима (проценом захтева економике за здравом конкуренцијом). Основни аргументи који се истичу против толерисања овакве конкуренције, по мишлењу М. Вила, нису убе алиби. Наиме, не може се пребацити трговцу, који je правио тестом рекламу, да je истовремено и судија и странка, јер он може само да репродукује тест а не и да га мегьа. Не може да му се пребаци ни да се служи конкурентима за остварење сопствених циљева, jep je тежиште на његовом производу. МеВутим, знатно je већа могућност да се коришћење извода из извештаја о тесту квалификује као нелојална конкуренција. Y пракси ce често употреблавају арбитрерно одабрани делови теста који могу да намаме потрошача и да га доведу у заблуду о правим квалитетима тестоване робе. Због тога, аутор указује на велики значај држагьа тестатара. Без његовог одобрења тестови не би могли ни на који начин ни у целини, нити у изводима бити коришћени у рекламне сврхе. На крају М. Вил даје неколико сугестија тестатарима који су се определили за ригорозну политику забране комерцијалног коришћења тестова: 1. обнародовање ове политике, 2. отежавање злоупотребе ограничавањем броја испоручених примерака сваком лицу, 3. хитно реаговање на сваку злоупотребу, без обзира на интервеиције, не само у земли него и у иностранству.

Ар

Милан Пак