Анали Правног факултета у Београду

567

ПРИЛОЗИ

развитка, а да су увек биле умереније у друштвима чија je привреда била развијена. Поводом правног режима зајма, аутор указује да у прво време пријахељскн зајам није био правно заштићен. Он je то посхао тек касније. Y време кад je код зајма главну улогу играла форма, зајам није имао карактер уговора у данашњем смислу речи. Међутим, право га je ипак убрајало у уговоре, jep je појам уговора тада био много шири него данас. Y уговоре се, на пример, убрајало и неосновано обогаћење. Зато аутор о зајму тог периода говори пре као о трансакцији него као о уговору у данашњем смислу речи. Он указује да je тек из дуготрајне праксе зајма на површину избило сазнавье да je у питању један посебан правни посао. A појам зајма почео je да се све више приближала његовом данашњем значењу када се воли страна почео да придаје веђи значај. Говорећи о зајму и камати, аутор није мимоишао зеленаштво као појаву која je у тесној вези са каматним зајмом. Он je, измеВу осталог, дао и различита схватања зеленаштва кроз историју. По канонском праву, које je иначе забрањивало камату, већ само узимање интереса je представљало зеленаштво. Y доба преовладавања идеје да je дозволено убирати камате, зеленаштво представља тек прекомерно узимање канате, тј. узимање камате у већем проценту него што je то закон допуштао. Касније, у поимању зеленаштва у вези са зајмом почињу да добијају значај и субјективни критеријуми, а не само чшьеница да je каната прекомерна. Тако, поред прекомерног узимавьа камате, за појам зеленаштвэ. тражи се још, на пример, и искоришћавање туВе нужде или лакомислености. Најзад, аутор je поклонно пажњу и зајму у новијој историји Југославије. Анашзирајући СГЗ, АГЗ и ОИЗ за Црну Гору, он je закључио да, иако се ради о различитим правним системима, у погледу самог уговора о зајму нема неких разлика. Оно у чему се ови системи разликују јесте величина каматних стопа. 2. Дело др Обрада Станојевића, измеВу осталог, одликује се: прво, методом који je применен у изучавању зајма и камате; друго, претежно историјским карактером; треће, повезивањем зајма и камате са друштвено-економском основой; четврто, обиљем података и материјала; пето, карактеристичним запажањима и ставовима; шесто, предлозима за решене de lege ferenda, ко ja се темеле на досадашњем сагледаном развитку зајма и камате. Прилазећи изучавању зајма и камате, аутор се служио првенствено историјско-компаративним методом. На тај начин, он je омогућио да се сагледа историјски развој ових института, да се из нихових упоредних историја уочи оно што je специфично, као и оно што се понавља, и да се види како различи™ облици ових појава и данас коегзистирају. Jep, како истиче аутор, „и у старом веку, као и уопште, ново каткад не уништава старо, не замењује га, већ настаје упоредно са старим. Отуда je могућа временска коегзистенција двеју појава различитих по типу и стушьу развитка” (стр. 87). Поред тога, аутор настоји да открије специфичности изучаваних појава у различитим фазама кроз које су оне пролазиле, да открије законе ниховог развитка, као и да на основу сагледаног предвиди даљи могући развој тих појава. Због тога, аутор посебно замера оним писцима који правне феномене који су настали и развијали се у прошлости посматрају са позиција данашњих схватања тих појава. Држећи се ове своје мисли, аутор истиче да зајам у периоду свога настајања, а и касније, нема оне характеристике које има данас. Y прво време, зајам je био тешко разликовати од послуге, ортаклука, купопродаје и неких других уговора. Поред тога, зајам се различито и пойма на пој единим подручјима. Карактеристике које зајам данас има свакако нису нити могу бити карактеристике нексума или унцијарног зајма римског права. Због тога би било крајње погрешно посматрати зајам у прошлости са становишта данашњег појма зајма. Ово дело др О. Станојевића je претежно нсторијски рад. Y прилог ове тврдње иде и чињеница да je историји зајма дат много већи простор