Анали Правног факултета у Београду

569

ПРИЛОЗИ

Y примедби на 282-0 j страни, осврћући се на текст члана 263. Кривичног законика, аутор коментарише: „Поставља се питање да ли крема садаиньем тексту Крнвичног законика узимање сваке камате изнад законом дозвољене, управо нзнад мере коју суд сматра легалном, представлю кривично дело. Мислимо да то не би био случај.” МеВутим, вала приметити да je једна ствар слагати се или не са одређеним законским решењем, па сходно свом схватању давати сугестије, а друга када се крема сопственом схватану и потреби једне конкретно ситуације прилагоВава текст закона. Због тога, овакав ауторов коментар одредбе члана 263. Кривичног законика изгледа смео. Предлоге за будућа решена (de lege ferenda) аутор je дао у погледу висине каматних стопа у нашем праву и у погледу правног режима уговора о зајму. Y погледу висине каматних стопа аутор износи два могућа решена. Или примену предратних правних правила или аналога© примењивање прописа који регулишу сличне установе. Прво решење аутор није склон да прихвати. Као разлоге истине да je овај правни посао (зајам) био најомраженији у бившој Југославији, да je био извор злоупотреби и да решење није, уосталом, у законском максимирану каматних стопа, као што je то било у предратном праву. И у другом решењу аутор не види излоз. Аналога© примениване прописа који регулишу камате на штедне улоге, на пример, такоВе je неоправдан©. Аналогија je немогућа због неистоветности природе ових камата. Jep, битна je разлика измеВу улогана на штедњу и зајма. Као решене у погледу величине каматне стопе аутор предлаже висину каматних стопа код потрошачких кредита. Чини се да овакво решена има највише основа да буде прихваћено. Правни режим уговора о зајму у нашем праву јесте друго питање коме je аутор посветио посебну пажњу. Y вези са овим питањем аутор je дао одређене сугестије и нека решена de lege ferenda која могу бити од изванредног значаја за даљи развој наше правне мисли, а и за само законодавство. Практично, она крунишу целокупни рад Ар Обрада Станојевића. Сматрајући да je ово питане „утолико актуелније што се налазимо пред кодификацијом граВанског права” и напомињући, при том, да нема претензнје да Aâ одговоре на сва питана, аутор je дао одре Вене своје закључке. Прво, камате из зајма измеВу приватних лица треба дозволите, jep забрана ниховог убирања није решене. Опасност од зеленаштва не уклана се забраном. Организована мрежа кредитних институција и побољшани животни услови граБана уклониће факторе који раВају ову појаву. Аруго, повољно би било, по аутору, када би се законским прописима одредила горна граница до које се може да уговори интерес из приватних зајмова, или, што je у крајњој линији исто, када би се забранило наплаћиване већег интереса од оног који банке наплаћују за неке своје кредите, као, на пример, код потрошачких кредита. Своје излагане у погледу будућег решена правног режима уговора о зајму аутор закључује тиме да треба пружити више начина да граВани самане формалности и са маним интересом користе институт зајма. Користан облик кредитирана био би новчани потрошачки кредит. А осниване кредитних задруга при радним организацијама био би, по аутору, повољнији облик кредитирана од каса узајамних помоћи. Најзанимљивији предлог аутора односи се на облик уговора о зајму. По нему, реалан облик овог уговора je анахронизам. Овакав облик представља повластицу за имућне. Аутор стаје на становиште да уговор о зајму треба да буде консенсуалан билатералан уговор, како je то, на пример, по швајцарском Законику о облигацијама, jep je такво решене најприхватљивије за наше данашње услове. Наглашавајући да дата реч везује и да je то један од основних постулата облигационих права и велика тековина цивилизације, аутор сматра да je постојане реалних уговора непотребно. С обзиром да реалним уговорима претходи споразум о заклучену уговора: „Чему дуплиране уговора око једног истог имовинског односа?” пита аутор. Он далзе износи да због тога „ови односи имају двоструки основ: и