Анали Правног факултета у Београду

586

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рада на једној проблематики и да уведу кандидате у тај и такав рад. Ови специјални курсевн могу да буду поверавани и ширем кругу наставног особља него што je то случај са продубљеним курсевима из основних предмета, тако да се на њих, мислимо, у првом реду односи одредба Статута Правног факултета у Београду (чл. 75. став 2) по којој се „настава за стицања степена магистра поверава наставшщима на основу објављених и истраживачких радова и по другом оправданом основу”. Треба констатовати да се у пракси у већини случајева тако и чини. 3. Питање броја кандидата којима би се пружила могуЁност последипломских студија за стицање степена магистра било je често предмет дискусије. Оно се своди на питање да ли се може поћи од претпоставке да сваки дипломирани правник, нарочито после извесног броја година рада у пракси, има услова и способности да прати и савлада последипломску настану магистратуре, или je за праћење те наставе и постизање позитивних резултата одређеног нивоа и квалитета потребно и неопходно поставити и одреЬене услове које би ови кандидата: морали испунити, показу јући гаме своју посебну предспрему и знање који су нужни за рад на последипломским студијама магистратуре. То питање се поставља на свим факултетима и за све гране наука, а одговор на њега свакако да у извесној мери зависи и од самог система последипломске наставе на појединим гранама наука, посебно од тога да ли и у којој мери ова врста наставе захтева и посебно тзв. радио место на факултету (нпр. у лабораторији, кшници, експерименталној бази и сл.) за сваког кандидата-слушаоца. Taj одговор зависи такође и од постојања одн. разрађености система индивидуалног рада наставника са сваким кандидатом. Као што je познато, у овом погледу се последипломска настава магистратуре на правним факултетима налази у посебном положају системски курсеви и самостални индивидуални рад самих кандитата су њене дугогодшшье карактеристике при чему се могу имати различнта мишљења о вредности и правилности управо оваквог начина рада кандидата на последипломским студијама магистратуре на правним факултетима. Чини нам се да то нема неки одлучујући значај, бар не док je систем извођења ове наставе овакав какав je до сада био и какав je још у већини случајева и, додајмо, док je још увек највећи број кандидата који прате последипломску настану у исто време запослен, дакле, док je join увек мали број ових кандидата који читаво своје време у току последипломских студија посвећују само овим студијама. На правном факултету у Београду су примењивана оба система. Од школске 1960/61. године, па заклтучно са школском 1964/65. годином, дакле у току пет школских година, био je допуштен Слободан, неограничен упис свим дипломираним правницима. Y то време уписивао се велики број кандидата при чему je као што je био случај и са увођењем система ванредних студија, велик број „акумулираних” кандидата користио ову могућност уписа на један нови облик и ниво правннх студија, желећи можда и да се само са њим упозна и сам оцени и своју подобност и способност и своје потребе да се посвети овој врсти студија (при чему су студије магистратуре фактички биле утлавном једини облик последипломских студија, пошто систем студија за специјализацију и усавршавање није организован и развијен, а и само je друштвено гледање на магистратуру као академски степей, било сасвим другачије од гледања на вредност и карактер студија за специјализацију и усавршавање, и то на штету ових последних). Y школској 1965/66. и 1966/67. години, а тако je поступљено и у школској 1967/68. години, упис кандидата за студије магистратуре вршен je под претnocTaßKOiM испуњења одреВених услова, при чему je појединих година максималан број кандидата за пријем на поједине смерове био одре Вен, а дру-