Анали Правног факултета у Београду

589

БЕЛЕШКЕ

себни индивидуални разлози за такво ослобоЬенье (нпр. кандидат je тежак инвалид, налази се на неком схудијском боравку у иностранству и сл.) б) Обављање научноистраживачке праксе, која има за задатак да експериментално уведе кандидата у научни рад и методологију научноистраживачког рада. Ова пракса треба да се обавља у инстихутима и другим истраживачким центрима на факултету и ван њега, у судовима и другим органима, установама и организацијама, које пружају могућносат за такав рад. Y вези са научноистраживачком праксом постоји још низ гштања и проблема које треба решити па да би она у пуној мери послужила евреи ради које je уведена као обавеза студената на последипломскнм студијама. Тако до сада није успело да се поставе неки заједнички критеријуми у погледу предмета ове праксе, времена трајања, садряшне (да би само констатација испитиваних чињеница и појава са објашњењем њиховог посматрања, аш и анализа и оцена тих чињеница и појава), технике израде и приказа урађенсг, и сл., а можда томе не треба ни тежити. Материјал који се обрађује кроз научноистраживачку праксу je заиста толико различит да je тешко говоритн о неким, јединственим критеријумима: то може бити прпкупљање и приказ теоријских ставова у домаћој и страној литературн о неком питању; то може бити прикупљање и приказ судске праксе о неком питању и на одређеној територији; то може бити упореВивање статутарних одредаба извесног броја радннх органнзација; то може бити евидентирагье реаговагьа јавности, посебно штампе на поједине појаве у друштву, то може бити анкетирање на лицу места и сређивање на тај начин прикупљеног материјала; и низ других могућности. Сви ти облици и све те садржине научноистраживачке праксе корисни су и њихова разлlгчитост одговара специфичностима материје која се обрађује и изучава на појединим смеровима, али исто тако су често и израз личног схвахања појединих наставника који показују посебно интересовање за ову врсту рада на последипломским студијама (свакако да je овај субјективни моменат и овде као и често другде у систему последипломске наставе и нужан и користан, али увек треба водити рачуна да се он не злоупотреби, jep je карактеристично да у пракси постоји извесно посебно „масовно” опредељивање кандидата да научноистражггвачку праксу раде само код неких наставника, тако да би било потребно обвезати сваког наставка да се стара и руководи једтим минималним бројем кандидата који раде научноистраживачку праксу, с тим да се кандидата морају најпре распоредити на све наставнике до овог одређеиог минималног броја, па тек онда вишак преко тога може да се везује за било кога наставника). Оно што je врло важно, по нашем мишљењу, јесте да рад на научнонстражнвачкој пракси буде јаван и повремено анализиран како би се извлачили искуствени закључци за побољшање ове врсте рада студената. А та јавност, ко ja je до сада, по правилу, изостајала, требало би да се посебно састоји из следећег: на посебним дискусионим састанцима или на семинарима појединих смерова (као целина) кандидат би укратко усмено изложио предмет, метод и резултате обављене научноистраживачке праксе, а наставник би изнео своје мишљење о извршеном раду; најмање једанпут у току године скуп наставника једног или више сродних смерова, на основу једног припремљеног реферата, дискутовао би и анализирао рад студената кроз научноистраживачку праксу, при чему би и учешће студената на оваквим састанцима било пожељно и корисно; сваке године би се на факултету организовала изложба свих елабората добивених кроз научноистраживачку праксу, како би се тиме дала могућност свим наставницима и заинтересованим кандидатима да добију непосредан увид у целину ове делатности у склопу последипломских студија, као и да извуку корисна искуства из рада других, на шта се мора све више навикавати; Факултетско веће би повремено требало да разматра и даје препоруке о научноистраживачкој пракси на бази анализирања искустава и остварених резултата; сав материал и елабората прикупљени и припремљени на бази научноистражи-