Анали Правног факултета у Београду

123

ПРИКАЗИ

проучавања грчке културе. Сигурно je да грчка култура пружа и друге могућностн тумачења, другачнје правде мишљења него што je овај, у коме je човеково самоусавршавање основни циљ свих напора. To je пре знак његовог богатства него искључивости аутора. М. Бурић je, и поред све обухватности и странпутица које je постављени задатак носио, успео да следи хуманистички идеал кроз дуг историјски период. Насупрот филозофским и нефилозофским размишљањима својих савреlменика да je улога човека безначајна, да je цео људски живот безнадежан ход ка смрти, да човек треба да брине само о својој кожи и својој породили, Бурић истиче модел достојанственог људског бића, које тежи хармоничном развоју своје способности, а у свом саморазвијању je упућено на друтог човека, на људску заједницу. Насупрот интелектуалним токовима који проглашавају „смрт човека” и његово утапање у епоху, у структуре, у историју, М. Бурић се свесрдно залаже за обнову оних образаца човечности које пружа грчка култура. Али оно што представља, по мишљењу писца ових редова, погрешно бачену рукавицу јесте истицање грчке културе и њених идеала као културног обрасца савременом човеку, као општеважећег модела. Аутор ce веома одређено и убедљиво супротставЛ)а културном релативизму. Он разуме да je, захваљујући савременим истраживањима других култура, азијских, афричких, и америчких, „грчка култура изгубила ореол класичног лудског достигнућа”, да je „пала на ранг једне међу многим културама” (стр. 448). Али он то стагье не прихвата. За ньега, „грчка култура обележава један судбоносни почетак. Не само за Европу већ и за цео свет” (с. И). Не би се могло замерити аутору на његовој понесеностн старом Грчком и његовим упорним и честитим напорима за ревалоризацију грчких идеала, када они не би значили безрезервно уздизагье грчких и потпуно потцењивање достнгнућа других култура. Иако су нам културе источник народа, затим Maja, Ацтека, афричких народа много магье познате од грчке културе, не треба овима одрицати вредности ко je су такође ушле у културну ризницу човечанства. Стара Грчка je несумњиво колевка европског духа и европског начина мишљења. Али то не значи да нам je она дружила сва мерила којима ћемо суверено оцењивати културе других народа. Y тумачегьима М. Бурића у овом огледу провејава изразит и доследан, али не и чврсто заснован европоцентризам. На много места у тексту може се видети да je писац доиста убеђен у оно што говори. Невоља je у томе што он при томе није и довољно убедљив. Без обзира на замерке, како оне магье значајне, тако и оне крупније, концепцијске, оглед који je пред нама заслужује пуну пажњу не само наше културне јавности, јер он представља складно, целовито и занимљиво сагледаваше хуманистичког идеала на ььеговим изворима. Интелектуални напор који je уложен у ову књигу захтева од читаоца преиспитивање сопствених духовних одреВегьа. Ако се и неке основне ауторове поставке не прихвате, читагье овога рада ствара катарзу, у најбољој традиции класичних грчких текстова.

Слободан Бакић