Анали Правног факултета у Београду

122

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

највишој мери филозофски схваћен, исходиште сваке идеје о примату „објективне” истине којој људски разум треба да служи. Оглед се одликује занимљивим етимолошким истраживањима. Ca познавањем и документовано М. Бурић скреће пажььу на порекло, значсње и односе појмова посебно оораћајући пажтьу на идеале доброг и лепог (k аlокa gat h i а), савршенства и врлине у најопштијем смислу (р аideia и arete), једнакости (isonomie) и демократије, истичући нарочито значај којн су Црци придавали појму једнакости (стр. 280) ( 2 ). Аутор веома савесно, што није чест случај у нашој научно) продукции, наводи изворе са којих je црпао. Наведена je заиста обимна књижевност, у којој се издваја „Paideia: идеали грчке културе” (Paideia; The Ideals of Greek Culture", Oxford, B. Blackwell, 1939), Вернера Jerepa (WJaeger), према коме аутор гаји изражен афиннтет. Изазива чуђење да нашег највећег тумача хеденске мисли, Милоша Н. Бурића, писац помнње само на једном месту (стр. 57) као преводиоца, додуше „најбољег и најплоднијег”. Многе мисли Милоша Бурића, почевши од његове докторске дисертације „Проблеми филозофије и културе” из 1929. године, премда за саврехменог читаоца помало наивне, заслужују пажњу бар у виду понеке полемичке речениде. Аело се, такође, одликује необично лепим стилом. Пробране речи, уобличена реченица, укратко, изгледа да су писцу познате све тајне допадљивог и упечатљивог казивања. Нема сумње да je и сам предмет пружао изнова непрекидне подстреке. Хомерова поезија или течни филозофски дијалози, непристрасна историјска разматрања или бурни драмски обрти, изгледа да je све то у писцу овога огледа затреперило и слило се у складне, природне тонове. И перед тога што говори о прошлости, свака архаичност у изразу je избегнута. Ова књига се прати без напора, начин на који се говори о замршеним стварима јасан je и недвосмислен. Y време када се ни шусаној ни изговореној речи не посвећује потребна пажаа, дело М. Бурића може послужит као образац лепог и јасног казивања. Додуше, могу се писцу упутити и неке замерке. Понесен сопственим излагањем понекад заборавља читаоца. Оно што за њега има посебно значење не мора бити релевантно за сам текст (пример на стр. 126). На моменте je и сама садржина жртвована стилу, па се добија реченица бујна и китььаста, али празноречива. Понеко реторичко питатье појављује се као само себи цил> („... зашто су Грци били Грци, а не нешто друто”, стр. 26). Местимична понетост стилом могла би се сажети у нешто моднфиковану максиму; Plurimis verbis, plurima dicere. Y почетку je речено да оглед представља двоструки изазов: у једном правцу, тумачењима грчког пееннштва и филозофије, а у другом, интелектуалним токовима сцијентистичког структурализма. Иако су тумачења лесника и филозофа давана углавном тако да поткрепе основну замисао огледа, те због тога делују помало натегнуто, неуобичајени приступ релативно познатим и доста коментарисаним местима, као и занимљива тумачења мање познатих фрагмената могу бити плодан подстрек за нова

(2) И ова истраживања усмерена су у епштем правцу инсистирања на вечном, пишем, духовном. Тако, расправл>ајући о пореклу појма арпстократије (ст. 63—70), аутор ннје дошао у искушење да поред осталих значења помене да аристон значн и просто доручак (в. Мусић: Нацрт грчкнх и римских старина, 2 изд. Загреб, 1942, стр. 53).