Анали Правног факултета у Београду

25

ПРИМЕНА МЕБУНАРОДНОГ ПРАВА НА ЕКОНОМСКО.ФИНАНСИЈСКЕ УГОВОРЕ

Правила о зајмовима бр. 3 од 15. VI 1956, издатим од МеЬународне банке, која се примењују на све Банчине зајмове. Тамо je речено „права и обавезе Банке и зајмопримца на основу уговора о зајму и бонови биће пуноважни и издати у складу са ньиховим одредбама, без обзира на законе било које државе или њених политичких дедова, који би им били супрохни”. Ова нешто неуобичајена фор!мулација, којом се само искључује дејство било којег националног закона на уговоре о зајму закључене од Банке, али се не предвиЬа нзречно непосредна примена меЬународног права, може се објаснити неизвесношћу која je постојала 1947. године, кад je она први пут састављена, у погледу правног статуса меВународних организација и њихове правне способности за склапање међународних уговора( 16 ). Зато су се редактори горње фомуле ограничили на то да на првом месту „денационализују” ове уговорне односе, односно да их изузму од дејства надионалних закона. Али, ниједан уговор не може постојати у једном правном вакууму као саморегулативан инструменат, довољан сам себи. Ако je примена националних права искљ учена изречно вољом странака, ко je су субјекти меЬународног права, не остаје ништа друго, већ да се на њихове односе из уговора примењује међународно право. Друга одредба секције 7.01 Правила о зајмовима Међународне банке гласи: „Ннједна од странака у Банчином зајму и гарантним уговорима неће бити овлашћена у било ком поступку на основу овог члана, да подржава захтев да je било која одредба из ових правила о зајму или уговора о зајму, гарантних ■уговора или бонова, непуноважна и неизвршива због било које одредбе Споразума о оснивању Банке, или из била ког другог разлога.” 10. Y овим текстовима јасно долази до изражаја жеља да се уговор о зајму потпуно изолује и учини имуним од дејства не само националних закона већ, у крајњој линији, и од меЬународног права. Ово би био крајњн израз начела аутономије воље у његовом апсолутном схватању, а у смислу да правило pacta sunt servanda треба сматрати као самосталан извор за стварање једног посебног ad hoc правног поретка измеЬу странака, самодовољног да исцрпно регулише све његове односе настале из уговора о зајму. МеВутим, разматрајући са практичног гледишта шта су редактори друге реченице секдије 7.01 могли имати у виду, изгледа нам да би требало усвојити мишљење А. Брошеа, главног правног саветника МеЬународне

(16) Brochés, International Legal Aspects of Operations of the World Bank, Recueil des Cours de L'Academie de droit international, t. 98 (1959), p. 344. »Ова формула je била саставfceiia 1947. године, кад je Банка требало да закључи свој први зајам. Y то доба je било много мање сагласностн у погледу правне природе међународпих организација и њихове правые способности него данас. Редакција секције 7,01 одражава ову неизвесност у њеном избегавању концептуалних израза као, на пример, »Права и обавезе странака биће регулисани међународним правом«, или »Права и обавезе странака су међународна права и обавезе«. Место toi а, она прописује да су ова права и обавезе пуноважне и извршне у складу са ньиховим одредбама и да оне нису регулисане нити под ударом нацноналног права«. Треба приметите да je ово изузимање од националних закона генералне природе и односи се и на законодавства трећих држава које нису уговорне стране у уговору о зајму. Тако, на пример, ако би зајам гласно на USA доларе и енглеске фунте, па би ове монете биле девалвиране законима ових земаља, ова девалвација не би била узета у обзир и остала би без дејства и на уговоре између МеЬународне банке и, на пример, Ирана или Гане, који би били уговорени у доларима и фунтама.