Анали Правног факултета у Београду

О КАМАТАМА НА ДОСУБЕНИ ИЗНОС НАКНАДЕ ШТЕТЕ

постоје одређене претпоставке (тако и Преднацрт у чл. 153). То снижење не може бити конципирано независно од ефекта који има на имовинско стање оштећеног, и зато му се не може прнступихи ако се не пође од ств арног обима штете. Ако се хражи снижење, онда се мора знати која je полазна тачка, који je обим обавезе накнаде делокупне штете. Ако, пак, услови за снижење накнаде нису испуњени, не види се зашто би био ускраћеи један део накнаде (којп одговара збиру камата на камате). 12, У погледу неимовинске штете. Y досадашњој пракси наши судови заузели су јасне ставове у погледу основних питања која покреће Вивање неимовинске штете у новцу, укључујући овде и сам појам неимовинске штете као и питање сврхе накнаде неимовинске штете. Појам штете: физички и психички бол, дајућн овом другом широк смисао и подразумевајући под њим свако трпљење које траје одређено време и има одређену јачину, без обзира на своју природу и узрок. Функција накнаде: омогућити оштећенику да посредством досуЬене накнаде прибави себи неку радеют, неко задовољство, пријатност у најширем смислу речи и да се тако у психички живот жртве унесе један позитиван чинилац који ће у извесној мери допринети успостављању психичке равнотеже нарушаване трпљењем бола ( 8 ). Y складу са основном идејом да je неимовинска штета специфична појава и да се зато организадија њене накнаде има извршити оригинално, а не преузимањем готових решења створених за потребе накнаде имовинске штете, судови су наградили решења и за друга питања у вези са новчаном накнадом неимовинске штете, нпр. питање околности од којих зависи одмеравање износа накнаде, питање наслеђивања права на накнаду (недавно je, за разлику од раније праксе, Врховни суд Југославије заузео становиште, по нашем мишљењу једшш исправно ако се не изгуби из вида специфична функција коју има новчана накнада неимовинске штете да право на накнаду прелази на наследнике само ако je за живота жртве већ било признато правоснажном судском пресудом). 13. Решење питања камата на износ досуђене накнаде за неимовинску штету није, по нашем мишљењу, у складу са схватањем судова о појму неимовинске штете, евреи њене накнаде и, с тим у вези, околностима од којих зависи одмеравање износа накнаде. YsHMajybn у обзир трајање и јачину телесних и душевних патњи жртве, имовинске прилике странака и степей штетникове кривице, суд ће одмерити накнаду у износу који je по његовој оцени адектаван специфичној функцији коју накнада треба да врши. Не види се при таквом стању ствари која je то штета коју треба да покрије збир камата за период од подношења тужбе до доношења пресуде. Суд, разуме се, приликом одмеравања износа накнаде може водити рачуна о збиру камата за овај период (што важи и за виши суд) и за толико умагьитн глобалну суму накнаде (и то без посебног спомињања у пресуди, позивајући се напросто на своју процену у смислу чл. 212. Закона о парничном поступку), што решење питања датума од кад теку камате чини овде практично мање значајним. Можемо се сложити и у констатацији да je иначе решење овог питања практично мање значајно него код имовинске штете (нарочито новчане, и код уништења ствари чија je цена тачно одређена), због нужно веће арбитрерности (не и самовоље!) суда у проце-

(8) О ставови.ма наше судске праксе: Обрен Станковић, Новчана накнада ненмовинске штете, са посебним оевртом на југословенску судску праксу, Треће, допуњено издање, Савремена адмииистрација, Београд, 1968.