Анали Правног факултета у Београду

144

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

писи обичајног права нису више одговарали новим друштвеним условима. Када то имамо у виду, онда ћемо разумети и низ прописа којима се, с једне стране, дивимо због нихове релативне напредности, као и других, којима се на први поглед иронично смешкамо, због њихове сувише детаљне прецизности. Тако je, на пример, Хамураби унео у свој кодекс сјајне прописе о пшедитерима, трговачким заступницима, архитектима, бродарима, лекарима, и сл., који су за оно време врло модерни и који сигурно нису имали ничег аналогног у старом обичајном праву. Али у исти кодекс je унео и прописе о томе, шта ће бити ако неко пољуби удату жену, ако крчмарица закине на мери пића, ако неко одсече реп изнајмљеног вола итд., који нам се чине нарочито неадекватним кад се сетимо да недостаје пропис о обичној купопродаји или о обичном убиству. Али, ако стално имамо у виду нашу концепцију биће нам јасно да су ови на око безначајни прописи такоВе унети управо зато, што се радило о правним питањима која су се у пракси појављивала, а у старом обичајном праву нису имала решетке, па их je законодавац на неки начин желео и морао решити ( 5 ). Стари кодекси, такви какви јесу, несумњиво показују сразмерно висок степей развијености права и правке технике. Али би ипак било неадекватно када бисмо старима приписивали веће способности и могућности, него што су их стварно имали. И да су хтели, они не би били у стању да запишу цело обичајно право своје средине, јер знамо да je то задатак, који ни савремени научници, који истражују данашња примитивна друштва, врло тешко могу остварити с обзиром на обимност и сложеност такве материје. Да наведемо још један аргуменат који поткрепљује нашу, а обара Мејнову концепцију. Видели смо да су митови и легенде везивали доношено старих кодекса за божанско откровење, инспирацију богова, путовања у далеке земље, и томе слично, да би законима дали што већи ауторитет, и приказали их као огромне тековине. Зашто би то чинили, када би закона садржавали само записе старога обичајног права? Зар je требало муна и Громова и других драматичких природних и друштвених догађаја, да би се објавило нешто што je већ свако познавао? Зар je требало путовати у далеке тајанствене земље и студирати тамо много година, да би се најзад записало оно што je сваки сел.ак у рођеној земљи изврсно знао из усмене предаје кроз много генерација? Очевидно je да би то било бесмислица. Насупрот томе, савршено je логично, да се управо новим прописима, који кидају са старим обичајним правом, желео дати тако велики ауторитет, да би се они у свести л>уди учврстили и да би потиснули старо обичајно право, које je у свести људи било дубоко укоренено кроз многа поколена. Свим тим ванредним догађајима, уз које су везивали постанак нових

(5) Прнмерпце додајемо још неколико таквих наоко ситннчавих пропнса у неким старим кодексима, у којима недостачу правила за много крупније правке послове или кривице: Хеттски закон предвиђа казну за .лице које некоме однесе одело док се купа у реци, а нема прописа за обично убиство; Харондасов законнк садржи пропис да ће дезертер из војске морати три дана да се појављује на тргу у женском оделу, а нема никаквог прописа о суштинском кажњавању бекства из војске, које je свакако било много строжије; Залеуков закон тачно прецизира број слушкиња које морају да прате слободну жену ако излази на улицу, а нема прописа о најосновнијим брачним односима; Закон XII таблица предвнђа да ће тужнлац морати дати туженом, ако je овај болестан, превозно средство до суда, али не и јастуке у колима, док потпуно недостају фундаменталнп прописи о неким процедуралнчм питањима; Ховел да има пропис да суди ja пре дана суђења треба да спава на јастуку на коме je крал претходног дана седео, а нема прописа о низу елементарних правила судовања.