Анали Правног факултета у Београду

149

НЕКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ СТАРИК КОДЕКСА

вима као света тајна. На тај начхш je свештеницима био дат специјално привилегисан положа] у примени права, јер су једино они знали право и стога га могли примењивати са много произвольности. Обично су управо потчигьене масе тражиле да се најзад правка правила не само запишу него и јавно објаве, да би се свештенички монопол укинуо и да би људи и сами тачно могли да знају своја права и дужности. Свештенство je томе давало отпор, и тај отпор je био савладан борбом потчшьених класа. Најпознатија прича о томе je она о записивању и објављивању Драконових закона у Атини и борбе плебејаца у Риму за записивање и објављивање закона, што je био један од мотива за доношење Закона XII таблица. Сви изложени примери, без обзира на разлике међу њима, суштински потврВују тезу коју овде заступамо, а найме, да су закони и кодекси настали као новине у .праву, суштинске реформе ранијег права, а као резултат друштвених борбн и преломннх момената у тим борбама. 8. Систем. Што се тиче система у старим кодексима, и то je једно од питања која je дуго било спорно, а ни до данас није потпуно решено. Чшьеница je да je у архаичним кодексима врло тешко ухватити било какав систем, a још мање неки систем који би имао сличности са савременом систематиком. Често прописи следују један за другим, наочиглед сасвим произвольно и без нкакве за нас разумљиве међусобне везе. Управо из тога су неки правни историчари закључивали да стари законици нису имали никаквог система, да су њихови аутори просто набацивали прописе онако како им je пало на памет и сл. Такво стање je донекле поткрешъивало и напред изложену теорију о томе, да су законици били записивање краљевских наредаба или судских одлука, можда по реду како су оне хронолошки настајале, а можда и по тренутној важности коју су аутори појединим правилима придавали. Међутим, новија дубља проучавања довела су предња схватања у извесну сумњу. Тешко je било помирити се с тим, да су законодавци, који су показали сразмерно врло високу способност правног формулисања, сажимања, језичке дотераности и сл., били неспособни за извесно систематизовање материје коју су излагали. И доиста, анализа система Хамурабијевог законика, нарочито од стране неких совјетских правних историчара, указала je на нешто занимљиво и ново у том погледу. Они су објаснили да систем Хамурабијевог законика, наравно, не одговара никаквом савременом систему, али да он само у упоређењу са савременим системима изгледа потпуно произвољан. Аоказали су и то, да je систем Хамурабијевог законика у суштини заснован на одређеној групи правних добара којима се бави и које жели штитити. Он не разликује кривичне и граВанске прописе у данашњем смислу речи, као што не разликује ни материјалне од процесуалних прописа. Под тим критеријумима цела материја би доиста била без реда и смешана. Али, очевидно je, да првих неколико чланова Законика говоре о стварима које су у вези са судом и судовањем, да би затим следовао велики број прописа који сви имају везе са браком и породицом; после тога, највећи број прописа који се баве имовинским прописима, па, затим, прописа који говоре о раду, радним односима, алатима при раду и сл. Наравно, ни тај систем није стопроцентно доследно спроведен.