Анали Правног факултета у Београду
ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА
I
Туживост субјективног права дефинисана je у науди најчешће као особина таквог права по којој оно ужива судоку заштиту, што значи да ће, на тражење свог носиоца, у случају повреде или угрожења бити правоснажно утврђено и принудно реализовано ( 1 ). Способност субјекхивних права да буду предмет државне зашхите, представља редовну појаву. Друштвена вредност тих права управо и лежи у томе што држава њиховим титуларима пружа јемство да ће кроз судски поступай постићи њихово остарење. Међутим, за извесна права у области тражбених односа закон ускраћује могућност судске интервенције ( 2 ). Таква потраживања срећу се у многим законодавствима, али свуда изузетно ( 3 ). Y појединости не желимо да се упуштамо, пошто би то излазило из оквира поставлено теме ( 4 ). Напомшьемо само толико да се у нашем данашњем праву као главни случајеви наводе: потраживање из усменог обећања поклона, из игре или опкладе; вишак потраживања преко износа утврВеног принудним поравнањем; застарело потраживање ( 5 ). Оно што нас овде више занима, то je правка природа туживости: Je ли она појам материјалноправни, или спада у процесно право? Закон о парничном поступку не помшье туживост уопште, па ни као процесну претпоставку. Одговор не даје ни предња дефиниција. Питање je занимљиво пре свега теоријски. Оно стоји у вези са учењем о праву на тужбу (пр. на судску заштиту, пр. на правосуђе, пр. акције). За правника за
(1) Понекад се уместо туживости говори о изнудивости права (Види Л. Марковик, стр. 81). (2) Овде оставл>амо по страни већ превазиВену дискусију по питању да ли такво једио потраживање има прав ну. посебно тражбеноправну природу. За одречан одговор залагао се у немачкој науци нарочито Siber; који je основ натуралне облигације видео у моралу, конвенционалним правилима или обичају, а не у правној норми (стр. 63, 68, 83, 147). Литературу у којој се за немачко право заступа гледиште да овде није реч о једном тражбеноправном појму, види код Oertmanna, стр. 9. и 10. Y француској науци морални елемент подвлачи нарочито Ripert (стр 386. и след.). Правни характер натуралне облигације данас je несумњив. Главни аргумент je soluti retentio.
(3) Y науци и пракси уобичајен je за означење обавезе која одговара таквом потраживању, израз ~натурална облигацпја", ~природна (непотпуна, несавршена) обавеза". (4) Види: за устријско право: Ehrenzweig, 2. В., стр. 5. и след; Gschnitzer, str. 21; za •немачко; Esser, стр. 87. и 88; Enneccerus-Lehmann , Schuldverhältnisse, стр, 14. и 15; за француско: Colin-Capitant-Morandière, tome deuxième, стр. 335. и след.; Marty -Raynaud, стр. 273, и след, за италијанско; Barassi, стр. 91, 477. и след., 701; Rotondi, стр. 330. и 331; Trabucčhi, стр. 544. и след. (5) За југословенско право види: Zuglia, Природне обавезе, стр. 26—32; Богданфи и Николик, стр. 5, и 84.; Благојевић, Уговори, стр. 80, 81. и 215; Јакшић, стр, 41. и 42; Вуковик, Обавезно право, стр. 406; Штемпихар, стр. 27; Цигој, стр. 40. Специјалну предратну литературу види и код Петковића, уз одговарајуће параграфе СГЗ,