Анали Правног факултета у Београду

160

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ке испуњене, а према околностима не треба уопште одлучивати ако се тужба показује као неоснована ( п ). Постоји и такво мишљење, по коме туживост није нека процесна претпоставка за себе, него се своди на тзв. недопуштеност редовног правног пута ( 12 ). Y сисхемима у којима о акцији (праву на правну заштиту) говоре законски текстови, туживост налази своје место меВу претпоставкама за њено вршење. Класификадију тих претпоставки поједини писци различите изводе, и акција нема исто место код сваког од њих. Али велика већина аутора које смо консултовали заступа мишљење да тужбу треба одбацити a limine ако се њоме тражи заштита која није прописана правним поретком ( 13 ). Посебну пажн>у заслужује гледиште које објашњење недостатка туживости види у разликовању, карактеристичном за немачку науку, измеВу дуга (Schuld, debitum) и одговорности имовином за дуг (Haftung, obligatio). Код натуралне облигације субјективно право постоји, пгго се најбоље види из искључења conditio indebiti. А ако постоји право, мора постојати и дуг. Оно што у оваквим случајевима недостаје, то je одговорност, која се остварује кроз парнични и изврпши поступак помоћу јавноправног овлашћења на судску заштиту ( 14 ).

(ii) Nikisch, стр. 224.

(12) Тако Wolff, стр 77. Види: Riezler, стр. 125; Reichel, ЈЈ, 1912, стр. 71. Види и следећу напомену.

(13) Тако за италијанско право: Micheli, који туживост ставља међу процесне претпоставке (presupposti processuali) у ужем смислу, потребив за уредно заснивање парнице, насуттрот условима под којима се суд упушта у хмеритум (тзв. condizioni dell’azione) (стр. 18—25). Слично Redend, који узима да je туживост један од услова за допуштеност гужбе (proponibilità deli''azione) , али да и она представлю мериторно питање у ширем смислу, ко je треба разликовати како од питања основаности акције (меритум у најужем смислу), тако и од процесних претпоставки. Но, ако се покаже да неки од тих услова није испуњен, суд треба тужбу да одбаци, јер нехма разлога да се упушта у испитивање њене основаности (стр. 21. и 61). Супротно предњнм ауторима, Zanzucchi не убраја способност права за судску заштиту у претпоставке које морају бити испуњепе да би поступай био заснован и развијао се у правду мериторне одлуке. Према тохме, туживост би била услов за пресуду v корист тужпопа (стр. 67, 68, 78. и 79).

Указујући на непостојање процесних одредаба о туживости, Satta изражава сагласност са праксом италијанског касадионог суда, који туживост узима у једном ширем смислу, дакле не салю као недопуштеност судског пута или домаћег правосуђа (difetîo di giurisdizione чл. 37 C. Proc. Civ.), него и као недостатак акдије. Иначе, исти шюац не инсистира на дубљем разликовању између одлуке о неприхватљивости и неосиованости тужбе, а.ш га сматра целисходнихМ (Commentario, 50 стр. 47, 48. и 163). И савремени франдуски процесуахЛисти сматрају туживост као претпоставку за допуштеност мериторне одлуке. Cornu et Foyer узимају да je тужба за заштиту потраживања кОхме одговара натурална облигадија неприхватхъива (irrecevable) , jep се ради о праву које je х\шдено акције. Доследно томе, суд неће дати одговор у погледу суштине спора (une réponse au. fond), него процесну одлуку којо.м се тужба из напред наведеног разлога одбија (стр. 269. и 273). Исто тако, и Solus et Perrot истину да носилац једног непотпуног права нема моћ да обавеже суд на испитивање постојања таквог права (стр. 95, 101, 196). Y том смислу и CucheVincent (стр. 11. и 13.)

(14) Од старијих писаца, ово схватање односа одговорности и туживости заступа Oertmann (стр. 11. и 12. Види код овог писца на истом хместу и литературу по питању правне природе нетуживостн.) Binder чак иде тако далеко да пориче постојање правне дужности која би одговарала субјектизно.м праву. Према матерпјалноправном захтеву стоји само одговорност, која се остварује кроз парницу и принудно извршење. Материјално право ima за претпоставку процес, а не обратно (стр. 14). Y новије време изводи нетуживост из одговорности нарочито Esser. По ње.му, дужност читања значи заповест, а ова се спроводи кроз парницу и принудно извршење. Другим речи.ма, изнудивост je остварење одговорности (стр. 82—84), која се дакле на првом месту показу je као један процесш! појам, Примећује.мо да се раз.шковање између д\да и одговорности среће и у науди других зема.ъа, а не само у немачкој. (Види: за аустријско право Gschnitzer, стр. 21; за италијанско Trabucchi, стр. 512; за француско Mazeaud, стр. 18; за југословенско; Вукосић, стр. 406; Ш ге.\тихар, стр. 27.) Одвајање Aija ол одговорности имя и својих противника. Види, на пример, Schlesinger (стр. 22. и 23), Kriickупапп (стр. 309).