Анали Правног факултета у Београду

178

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Зар je могуће да и данас, у социјалистичком друштву, Римско право, право једне робовласничке државе, заслужу] е да буде предавано? Говорећи уотптено, дакле не са гледишта специфичних захтева које у односу на наставу Римског права поставља наше друштво, Римско право се на правним факултетима предаје из истих разлога из којих се студентима философије предаје грчка философија и студентима уметности историја уметности. Правый систем Римљана je, бар за овај део света, далеко најзначајније поглавље правые историје. Али и овим се објашњењем не каже много. Може се поставити једно даље питање: чему историја уопште, каква je њена улога данас. 2. Ауго je историја заузимала почасно место међу наукама. Она je била згуснута меморија човечанства, искуство минулих векова, порука ранијих генерација, примењена етика, извор вере у величину свог народа. Да би се схватила садашњост, морају се истраживати њени корени, а они леже у прошлости. Све je ово добро изразила позната изрека: historia magistra vitae. На правним факултетима, и не само на правним, половину студија обухватале су историјске или параисторијске дисциплине. XIX век je век формирања традиционалног историјског метода (Ранке), великих успеха историјскоправне школе у проучавању римског права (Mommsen, Savigny, Puchta и др.). Крајем прошлог и почетком овог века доминација историје у друштвеним наукама почела je да трпи ударце. Не само што je морала да губи почасно место међу наукама, већ су се јавила и мишљења да историја уопште и нема карактер науке. Разлога за овај преокрет има више. Пре свега, дошло je до промена у самом предмету историје као науке, изменен je темпо развитка друштва. Историја je одувек показ!гвала тенденцију ка ритму који се у музици назива sempre accelerando. Искуство нормалног човечјег трајања вишеструко je богатије него икад раније. Прибегавање историји, која треба да да поуку искуства ранијих генерација и векова, више није тако неопходно. Што je још горе: оваква поука може да буде некорисна, чак и штетна. Није се само ритам догађаја променио, него je после индустријске и других револуција створено друштво које je нудило обиље новина, друштво у коме важе нови закони и које нуди нова искуства, Један од разлога брзе капитулације Француске 1941. био je и тај што су њени генерали мыслили у категоријама I светског рата, иако je нова технологија и нови однос снага захтевао и нову војну логику. За овакав обрт крива je и сама историја, односно историчари. Велика улога коју je исгорија раније имала довела je до хнперисторизма. Фетишизам докумената, нарочито „необјављених докумената”, захтев да историчар буде непристрасан рестауратор прошлости, све je то створило историјски ларпурлартизам, или боље l’histoire pour Vhistorisme. Што je непотребнији, ситничавији био предмет проучавања, то je расправа имала виши, ученији вид. Тако настају радови типа.: „Да м се Мадедо звао отац или син који je убио оца?” Настава Римског права je била, а и данас je на извесним факултетима, тако оријентнсана да je пре имала за задатак стварање научника који ће се бавити Римским правом, него што je служила