Анали Правног факултета у Београду

179

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

потребама будућих судија и адвоката. Наставницы који желе да уведу студенте у свој свет латинских хекстова и егзегезе извора, у време када укупна сума потребног знања непрекидно расте, када се умножавају и предмети и наставни программ, обычно су постизали супротно. Свака генерација врши у некој мери преиспитивање посгојећег. Критичног младог човека лако je отуВити од једне дисциплине ако она захтева од њега напоре у чију крајњу оправданост није убеђен. Као последњи разлог за изменены положај историјских наука можемо навести појаву једне нове дисциплине социологије. Ову дисциплину карактеришу настојања да утврди каузалну везу између друштвених феномена не истраживањем седимената прошлости, већ проучавањем самог постојећег друштва. Савремена људска заједница располаже довольно поузданим средствима самоистраживања, тако да ce посматрањем друштва, онаквог какво јесте, а не какво je било, могу извести поуздани закључци. Не само што je историја у социологији добила такмаца који има исти предмет проучавања друштво, социологија je, бар у неким својим видовима, имала и амбицију да се представи као једина наука о друштву. Историја je, тврдило се, учење о посебном, описивање развитка друштва кроз непоновљиве облике. Она, дакле, и није наука, будући да описује, а не објашњава. Насупрот томе, социолошко истраживање има за предмет појаве у друштву sub specie repetitionis, настоји да открије међусобну условљеност друштвених феномена ( 3 ). Свакако да ни друга страна није остала дужна. Дуто je социологија била непризната. А и данас има мишљења да у продирању социологије и социолошког метода у друштвене науке има претеривагьа и помодарства ( 4 ). И поред отпора на који je наилазила, социологија je у новије време доживела прави тријумф. Доскора социологије није било ни на факултетима друштвених наука, а сада на Београдском универзитету чак и студента математике морају учити овај предмет, а нови наставни програм Правног факултета као обавезне или опционе предмете предвиВа пет или шест социолошких предмета. Упоредо са овим, изменен je и ранији однос измеВу историје и социолошје, тако да су раније милитантне позиције добрнм делом напуштене. Историчари су морали да се помире са овим тријумфом, а социолози су у великој мери напустили ранију наметљивост и искључивост непризнатих. Многи истину како социолошком истраживању недостаје историјска димензија ( 5 ). Увидело се да друштво које je настало после индустријске револуције, а и других револуција, није сасвим и у свему ново. Постоје детерминанте које се везују за далеку прошлост. Да ли неки новији дотађаји, као што je, нпр., подметање експлозива од кога страдају недужни (железничка станица, биоскоп „20. октобар”), могу бити схваћени ако не знамо оне монструозне појаве из наше ближе прошлости (Јасеновац), од

(з) Према: Бурић, Проблеми социолошког метода, Београд, 1962, стр. 240. и сл. (писац не прихвата закључак о „ненаучном” характеру историје).

(4) То мишљење ни je сасвим без основа. Тешко би било и у САД наћи правки факултет са толико социолошких предмета колико их наш има.

(5) Миле, Социолошка имагинација, превод Додића, Београд, 1964, стр. 163. и сл.; Воск, The Acceptance of Histories, Berkeley L. Angeles, 1956; Бурић, нов. дело, стр. 239. и сл.; Лукић, Основи социологије, Београд, 1962, стр. 32—33.