Анали Правног факултета у Београду

180

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

којих ти догађаји потичу. И сам фаишзам није ништа друга него краткотрајни тријумф атавизма, реванш света онога што je осуђено од историје на пропадање, доказ да мрачне силе прошлости имају толику снагу да лако пробијају љуштуру цивилизације, ма колико чврста она изгледала. Из свих ових разлога, социолози преиспитују свој првобитни став према нсторији. После једног периода, када ce претеривало са значајем историје, и друтог, у коме je полуга клатна отшила у другу крајност, историја неново постаје актуелна ( 6 ). Рајт Миле једно поглавл>е своје „Социолошке имагинације” посвећује служењу историјом ( 7 ). А и сама историја трпи утицај социолошког метода. Као што су велики успеси механике или биологије у своје време имали утицај на друштвене науке, тако je и успон социологаје дао боју неким правцима у савременој историографији. Јавила ce једна нова методологија, чији je најизразитији представник француска школа „социјалне историје” (или нжола Аналиста), која уместо традиционалне, себи окренуте историје, историје чији je акценат на политици и биткама, тражи једну нову, ангажовану историју, историју у служби друштва. Историја je одговор на гагтања која у односу на прошлост поставлю садашњост, покушај решавања проблехма, никада сасвим истих, ко je изнова поставлю свака генерација ( 8 ). Још je Кроче (Benedetto Croce) тврдио да je свака историја савремена; чак и када има за предмет појаве које су и временски и просторно веома удаљене, она заслужује име историје само у оној мери у којој се јавља као допринос разјашњењу проблема које пред савест историчара поставлю стидај политичких, друштвених, економских и културних околности времена у ком живи ( 9 ). Историја je, дакле, не само наука него и наука која има важну друштвену функцију. 3. Историја je, како видимо, потребна. Али се може даље поставите питање: да ли je, имајући у виду овакву функцију историје, актуелност Римског права данас толика да треба да посгоји као посебан предмет у наставним програмима. Разни људи су у различите време упутили бројне комплименте римском праву. Говорило се да je оно „писани разум” (ratio scripta), да je .најсавршеније здање правне дијалектике” ( 10 ), да je римска цивилизација „дала лекције из права свим народима света” ( u ). Енгелс je тврдио како je римско право најсавршеније право засновано на робној производњи и приватној својгши. ( 12 >. Али то није довољно. Апстрактна савршеност неког

(6) Ова по.мерања на неки начин су рекапитулисали наши наставни программ. По ослобођењу још увек je историја заузимала значајно место у правшей .студијама: постојала je Отита исторнја државе и права, као посебан предмет, затим Национална историја и Римско права. Педесетих година дошло je до дефанзиве, на већини правних факултета спојена je Отита историја са Националном у један предмет. Следећи ударац историји права задат je ступњевнтом наставом: на Београдском и неким другим факултетима, Римско право je постало предмет који се учи на другим стугаьу, и то једнно на правосудном смеру. Тако je добар део студената пролазио кроз правне студије не добивши неку блпжу представу о цивилизацији која je дала лекције из права готово свим народима света. Последњи статут из 1965. вратио je Римско право на I годину и раздвојио Отиту од Националне историје државе и права.

(") Loc. cit. (8) О ставовима социјалне историографије више у мом чланку ..Однос социолошког и историјског метода", који je делилшчно овде репродукован (у штампи у Зборнику Правиог факултета у Загребу, бр. 1 за 1969). (0) Histoire et ses méthodes, Paris, 1961, стр. 7.

(io) Girard, Droit romain, VII изд., Париз, 1924, стр. 6.

(11) Jaubert, нов. дело, стр. 374. (12) Енгелс, Анти-Аиринг, превод Вујовића, Београд, 1959, стр. 115.