Анали Правног факултета у Београду

185

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

редактори су морали да дају места основним институтима римског приватног права. Тако у њему налазимо и зајам, и послугу, и трампу и друге уговоре које су оформили стари Римљани. Довољно je погледати неке установе нашег облигационог и стварног права (нпр. службености), па да се постави питанье како je уопште могуће у овом нашем свету, у коме „све тече и све се мења”, да неке категорије, насхале пре петнаест и више векова, остану готово недирнуте. Такав пример трајања тешко je наћи ма у ком другом виду људског стваралаштва. Ако се важност епоха и цивилизација у историји цени њиховом присутношћу сада, у данашњем свету, онда римско право има вишеструко већи значај него сва остала права заједно. Чак и они институти који воде порекло из неких других старих правних система, најчешће су дошли до нас посредством Римљана (хипотека, принцип хаварије према lex Rodia de jactu и друга). 5. Многи цивнлисти спадају у поштоваоце римског права, а неки су и школовани на римском праву. Y уџбеницима Грађанског и Облигациоыог права често се помињу Римљани. Али се обично наилази и на неке резерве и ограде, иако се прнзнаје велики допринос Римл>анима. Тако се римском праву замера, наведимо само најважније: да познаје апсолутну својину, својину која није ничим ограничена, и да, уопште узев, не зна за институт злоупотребе права; - да je римски систем облигација прожег формализмом, jep je важило правило: nudum pactum поп parit actionem. Осим тога, облигације су биле строго везане за личност, тако да није било ни заступништва нити преношења тражбине. Да ли су ове замерке оправдане? ПоЬимо од апсолутности римске својине. Веровање да Римљани ничим не ограничавају својину заснива се на добро познатом тројству овлашћења које има сопственик: usus, fractus, abusus, као и на погрешном превоЬегьу речи abusus са злоупотреба. Али ово није дефиниција коју су дали римски правници, већ конструкција постглосатора, на основу неких норми које се односе на плодоуживање ( 26 ); а и та сама дефиниција није добар аргумент за апсолутпост и неограниченост својине, jep у целини гласи: ius utendi, fruendi et abutendi re sua quatenus iuris ratio patitur. Према томе, сопственикова овлашћења се крећу y оквирима које правни ratio допушта. Нешто je ближа изворним текстовима „дефиниција” својине као plena in re potestas, иако Римљани, колико je познато, нису нигде дефинисали својину, нити постоји посебна књита, чак посебан титулус у Институцијама или Дигестама посвећен искључиво својини. На једном месту у Институцијама у одељењу у коме je реч y плодоуживању (I, 2,4, 4), каже се да власник, у случају плодоуживања има голу, празну својину, али да ће онда када плодоужнвање престане, добити пуну власт над ствари. Тако je настала горња дефиниција својине. Чак и ако прихватимо конструкцију постглосатора о постојању usus, fructus, abusus-г., abusare у овом случају не значи што и abuser у франдуском или abusare у италијанском, одно-

(26) I, 11, 4, 4.

4 Анали