Анали Правног факултета у Београду

187

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

припадннци ове школе су у класичном римском праву видели аухенхичан римски дух, а у оном шхо je следило декаденцију под ухицајем грчког и других права. Ихалијани и друга европски народи, са својим неповерењем према Византији, православљу и Исхоку уопште, радо су прихвахили овакав ехав. А било je и других разлога. Многи правый исхоричари припадају оном кругу мислилаца који се бори за рушење феудалног деспохизма. Природно je шхо су они осећали мало симпатија за право посхкласичног периода, право једне друге врсхе деспохије и шхо су му прехпосхављали републиканске усханове или бар дијархију принципага. Оваквој слици допринели су и сами Римљани, Квирихи су увек били окренухи својој прошлосхи, они су увек уздизали mos maiorum и раније векове своје исхорије. Чак и у време када Риму хек предсхоји процвах моћи и кулхуре, Плиније јадикује: „О, какав je био живох предака! Какво поверење при коме се нишха није печахило.” ( 31 ) Такав начин гледања прихваћен je добрим делом и у марксисхичкој исхориографији. Он се поклапао са неким упрошћеним премисама о вези између базе и надградње. Како je привреда позне империје назадовала, логично je очекивахи да и право буде на нижем нивоу. Као да измеВу права и привреде мора посхојахи механичка веза. Када се ближе испиха оно шхо се смахра дегенерацијом и опадањем, види се да je хо најбољи и најхуманији део римског права: порасх консенсуализма, каузалносх, ошхећење преко половгше, зашхиха сиромаха, делимична еманципација жене ихд. ( 32 ). Ексхраординарни посхупак много je ближи данашњем поимању процедуре, него легисакциони или формуларни. Од Диоклецијана у праву je заисха дошло до промена, али све оне нису значило назадовање. Почшье превласт jus gentium-г.. После додељивања права римског грађансхва свим слободним схановницима Империје, римско право посхаје, умесхо права једног народа и једног града, универзално право целе Империје. Зар je околносх шхо je оно најбоље преузехо из грчког, јеврејског или других права, значила неку дегенерадију? Са црним хоновима којима се слика посхкласични период не слаже се ни чшьеница да je у то време насхао Corpus luris Civilis. А управо Јусхинијанова кодификација предсхавља највећи домех римског права. Толико хваљене Гајеве Инсхихуције, као аухенхични предсхавник класике, по обиму не чине ни хридесехи део Јусхинијановог корпуса. Да овај зборник није сачуван, ни Гај ни сви друга посхојећи хексхови не би били доволен разлог да римско право одигра ону улогу коју je имало у исхорији права и цивилизадије. Све хо може да чуди ако знамо да je кодификација наехала у грчу једне агоније, не само непосредно пред пропасх Западног царехва, већ, у извесном смыслу, после његовог пада. Ипак, односи измеБу привредне и војне сихуације, с једне схране, и права, с друге, не могу

(31) Naturalis historiae, XVII, 7.

(32) Riccobono (нав. чланак у Introduction à l’étude de droit comparé, стр. 242) je критиковао став исгоријске школе, тврдећи да je због њега римско право изгубило неке своје најмодерније црте и да je тако немачким правним историчарима било лако да докажу супериорност германског права. Према писцу, италијански коментатори имају најиспразнији однос према римском праву. Близак je овом ставу и Бјонди, иако он сав прогрес и хуманизам посткласичног периода пршшсује утицају хришћанства (Biondi, Il diritto romano Cristiano, Милано, 1952 —54; неке примедбе на основне идеје Бјондија: Станојевић, Зајам и камата, Београд, 1966, стр. 137—138).