Анали Правног факултета у Београду

197

ОАНОС ДРУШТВЕНЕ ОПАСНОСТИ И ПРОТИВПРАВНОСТИ

зилази да се једино може прихватитн схватање да противправност није противност кривичном закону већ да je противправност противност неким другим нормама које су ван кривичног закона. Поставља се сада питагье, о каквим нормама je овде реч и одакле оне потичу. Према Биндингу, овде се не ради о нормама приватное, административно! итд. права, већ о нормама јавног права, укључујући норме непнеаног права. Пасупрот њему, Белгшг сматра да се овде не ради о прописима јавног права, већ о прописима разних грана права, а посебно приватное права С l2 ). Кад би се прихватило да све норме морају бити норме јавног права, онда би норме које су по својој суштини, нпр., приватноправне биле нужно дуплиране, јер би, поред тога што се налазе у приватном праву, морале да поново буду потврђене у јавном праву. Но ипак каже Белинг не постоји приватноправна, административноправна итд. противправност. Противправност je увек једноставна одн. увек иста, без обзира о којој се грани права ради. Белинг посматра норму са йене формалне стране, без обзира на њену конкретну садржину. Тако гледано, противправност je противност норми, уколико уопште узев она представља једну забрану или заповест, а не уколико се њоме ово или оно заповеда или забрањује. Зато je противправност противност огаптој нормативно] вол>и или норми уопште, а не противност овој или оној норми. Y вези са изнетим различитим схватањем норми, занимљиво je изнети и схватање норми icoje заступа Majep (Mayer) у свои делу Rechtsnormen und Kulturnormen (Breslau 1903). Мада Majep даје материјалну дефиницију противправности, ипак ce y његовој дефеницији налазе извесни елементи који могу бити од значаја и за схватање и дефинисање противправности у формалном смислу. Ми ћемо ce касније вратити на Мајерову материјалну дефиницију и објаснити њену суштину. На оном месту ћемо ce само оганичити на његово објашњење питања порекла норми ( 13 ). По Мајеру, противправност јесте противност културним нормама једног друштва. Те културне норме су заповести или забране које одговарају постојећој култури. То су, дакле, норме које су опште усвојне од стране једног народа. То могу бити и моралне норме, религиозне норме, захтеви економског живота итд. Но, да би њихово кршење представљало противправност, оне морају бити признате од државе. То ће рећи да њихове повреде морају бити од стране законодавца оглашене за кривично дело, приватноправни или који друти деликт. Према томе, норме није законодавац створио, већ их je нашао готове у култури народа и само их je преузео и правно признао. Y нашој савременој кривичноправној литератури преовлађује мишљење да норме чије кршење представља противправност, морају бити норме писаног права. Тако, нпр., Срзентић —Стајић истичу да појам противправности ~не треба везивати за заповести изван оних које су правно регулисане”. По њиховом мишљењу противправност je „противност свакој заповести садржаној у било коме правном пропису, како кривичноправном пропису (што je погрешно), тако и сваком другом ванкривичноправном

(12) Вид. о тохме: Т. Живановић: Оснопи кривичног права Краљевине Југославије, Општи део, I. књига, Београд, 1935, стр. 297. и датье.

(13) Вид. о томе; Т. Живановић, Основи Кривичног права, стр. 202.