Анали Правног факултета у Београду

198

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

пропису ( 14 ). Поставла се питање које од наведених мишљења о пореклу норме треба усвојити. Аа ли су норме саставни део неписаног јавног права, као што каже Бнндинг; да ли се ту ради о апсхрактној норми, која представла општу нормативну волу, као што каже Белинг; да ли су у питању културне норме које право не прописује већ их признаје, као што каже Maj ер; или je, пак, овде реч само о писании нормама ко je су донете у виду правних прописа, као што кажу Срзентић — Стајић. По нашем мипхљењу, сва ова решења имају у себи по нешто тачно, мада ниједно није потпуно прихватливо. Велики број норми, нема сумње, предвиВен je писменим актима државе. Тако, нпр., код кривичног дела неплаћања алиментације из чл. 197. КЗ, ради се о кршењу норми, које су прописане у породичном праву. Код кривичног дела повреде бирачког права из чл. 159. КЗ ради се о кршењу норми предвиВених у Уставу итд. ( 15 ). Међутим, постоје и такве норме које нису предвиВене писании правит! прописима. Тако, на пример, норма „не убиј”, која се крши извршењем кривичног дела убиства из чл. 135. КЗ, није предвиВена ниједним писаним правнтг прописом државе. Према томе, не може се прихватити да су норме искључиво предвиђене правит! прописима. Има, дакле, и таквих норми као што каже Биндинг ко je су саставни део неписаног права, при чему то не морају бити само норме јавног права, како он то погрешно сматра. Ради се, дакле, о нормама које законодавац није прописао, већ их je нашао као правила, опште усвојена у цивилизованом друштву. Другим речима, ради се о културним нормама, које je како каже Majep држава признала. Нама се чини да je основни извор норми у општем систему и духу правног поретка једног друштва —државе, па било да се ради о писаним или неписаним нормама. Наиме, и прописане норме у првом реду јесу норме које произилазе из огапте констелације и система правног устројства државе, и њихово прописивање, по нашем мишљењу, не значи њихово конституисање, већ значи само њихово декларисане. У вези с тим, треба навести мнсао коју je немачки професор Цу Дона изразио у свом раду о противправности: „Није противправно каже он оно што je забранено (и зато што je забранено), него се мора узети обрнуто, да правни поредак забрањује оно што je противправно (и зато што je противправно)” ( 16 ). Шта je дозволено а шта забранено у једном друштву произилази из општег духа правног поретка. Према томе, и оно што je прописано као дозволено иди забранено, није дозволено или забранено зато што je прописано. Из овог произилази заклучак да су забране и овлашћена, која поставла правки поредак, у суштини и по пореклу истородне, па без обзнра да ли су изричито прописане или нису. Разлика je између прописаних и непрописаних норма у томе што прописане норме поставлају обавезна правила понашана у одреВеним ванкривичним гранама права, и нихово кршене представла противправно дело, мада не мора истовремено представлати и кривично дело, уколико као такво није предвиВено и за нега није од-

(14) Срзентић — Стајић, op. cit., стр. 125.

(is) Др М. Радовановић: Крнвично право, Општи део, Београд, 1965, стр. 111.

(16) Alexander Graf zu Dohna: Die Rechtswidrigkeit als allgemein gültiges Merkmal im Tatbestände strafbarer Handlungen, Halle a. S., 1905, стр. 27.